Čovek nije poslednja reč evolucije

Svake godine kada odem na more naučim o njemu ponešto novo. Ali nekako, gotovo neizbežno, naučim nešto novo i o sebi.

Ne mislim na onu vrstu samospoznaje koja se obično vezuje za putovanja, tišinu, odmor ili gledanje u horizont. Kod mene se uglavnom dogodi nešto mnogo manje romantično. Vidim životinju koju poznajem, primetim neko ponašanje koje ne razumem, pročitam jednu zanimljivost i krenem da kopam. Jedno pitanje otvori drugo, drugo treće, i vrlo brzo više ne istražujem samo život u moru.

Počnem da istražujem nas.

Možda mi je upravo zato more toliko fascinantno. Prirodu nikada nisam doživljavala kao nešto što se nalazi oko čoveka, kao scenografiju u kojoj se naš život odvija. Mi smo njen deo. Jedna životinjska vrsta među milionima drugih, nastala od iste materije, podložna istim osnovnim zakonima biologije i sa sopstvenom evolutivnom istorijom koju nosimo svuda sa sobom.

To sam znala.

Ali postoji velika razlika između toga da nešto znaš i trenutka kada pogledaš svoje telo i shvatiš da tu istoriju možeš gotovo da vidiš.

Ovog leta bilo je dovoljno da pogledam delfinsko peraje.

I da zatim pogledam svoju šaku.

Ispod dve spolja potpuno različite forme nalazi se iznenađujuće poznata arhitektura: nadlaktična kost, dve kosti podlaktice, kosti ručja i prsti. Ne zato što delfin u peraju ima „ostatak šake“, već zato što su njegova peraja i naši gornji ekstremiteti različito modifikovane verzije drevnog tetrapodnog plana.

Mi njime hvatamo. Slepi miš njime leti. Konj je čitavu priču ekstremiteta preuredio za trčanje.

Kitovi i delfini su ga pretvorili u peraje.

Evolucija nije svaki put počinjala iz početka.

Prepravljala je ono što je već imala.

I kada jednom počnete tako da gledate telo, postaje teško stati.

Kitovi su mi možda najlepši primer koliko naše kategorije „kopneno“ i „vodeno“ postaju smešne kada ih stavimo pored geološkog vremena.

Današnji kitovi, delfini i pliskavice potpuno su vodeni sisari. Ali njihovi preci nisu bili.

Fosilni zapis njihove evolucije jedan je od najlepše dokumentovanih primera velike evolutivne tranzicije kod sisara. Pre oko 50 miliona godina rani predstavnici linije kitova živeli su na kopnu ili uz vodu. Kroz fosile grupa kao što su pakicetidi, ambulocetidi, protocetidi i basilosauridi može se pratiti postepena promena od kopnenih i poluvodenih životinja ka potpuno vodenim predatorima. Menjali su se ekstremiteti, kičmeni stub, način kretanja, slušni sistem i čitava organizacija tela.

Drugim rečima, preci jedne grane kičmenjaka veoma davno su napustili vodu.

Od njihovih potomaka kasnije su nastali sisari.

A onda su potomci jedne grane tih kopnenih sisara — ponovo otišli u vodu.

Ne za nekoliko generacija. Ne zato što je jedna životinja „odlučila“ da joj je tamo bolje. Nego kroz ogromno vreme, akumulacijom naslednih promena na koje je delovala prirodna selekcija.

Zato su mi posebno zanimljive njihove karlične kosti.

Često ćete pročitati da kitovi imaju „beskorisne ostatke karlice“ koji dokazuju da su nekada hodali. Prvi deo te rečenice je previše pojednostavljen. Njihov veoma redukovan karlični pojas zaista jeste evolutivno nasleđe kopnenih predaka i više nije deo sistema zadnjih nogu za hodanje, ali nije nužno beskoristan. Istraživanja pokazuju da ima funkciju kao mesto vezivanja mišića povezanih sa reproduktivnim organima, a njegova građa pokazuje tragove delovanja seksualne selekcije.

To mi je još zanimljivije od priče o „zakržljalom organu“.

Evolucija ne mora da izbriše staru konstrukciju.

Može da joj promeni posao.

I upravo tada mi se prvi put javilo pitanje koje na prvi pogled zvuči potpuno suludo:

Da li smo se mi, na neki način, zamenili?

Naravno, ne mi i današnje ribe. Evolucija nije pravolinijska priča u kojoj je riba postala čovek, a onda se čovek jednog dana vraća nazad. Današnje ribe nisu naši preci. Mi i one imamo zajedničke pretke duboko u evolutivnoj prošlosti.

Ali kada dovoljno udaljite kameru, slika postane gotovo poetska.

Život je bio u vodi.

Neke njegove linije izašle su na kopno.

Od jedne od njih, kroz nezamislivo mnogo generacija, na kraju smo nastali i mi.

A neke druge linije njihovih kopnenih potomaka vratile su se u more i postale životinje koje danas bez vode ne mogu da žive.

Granica koju mi doživljavamo kao ogromnu — život u vodi ili život na kopnu — evoluciji očigledno nije nepremostiva.

I tada sam počela da razmišljam: zašto mi uopšte sebe zamišljamo kao završenu verziju?

Kada se evolucija crta u popularnoj kulturi, gotovo uvek napravi istu grešku.

Riba. Nešto što izlazi iz vode. Majmun. Čovek.

Kraj.

Kao da je nekoliko milijardi godina života radilo na projektu čiji smo konačni proizvod mi.

Ali evolucija nema konačni proizvod.

Nema lestvicu. Nema vrh. Nema nameru.

Homo sapiens nije cilj evolucije ništa više nego što je orka, hrast, hobotnica ili gljiva.

Mi smo jedna trenutno postojeća grana ogromnog stabla života.

I — što mi je možda najvažnije u celoj ovoj priči mi nismo završeni.

Prirodna selekcija nije prestala onog trenutka kada smo napravili gradove, medicinu i internet.

Jedan fascinantan primer živi upravo uz more.

Bajau, tradicionalne zajednice jugoistočne Azije čiji je način života generacijama snažno vezan za ronjenje na dah, proučavani su upravo zbog izuzetne sposobnosti podnošenja apneje i hipoksije. Istraživanje objavljeno u Cellu pokazalo je da Bajau imaju prosečno veću slezinu od susedne kontrolne populacije i pronašlo genetske signale selekcije povezane sa tom osobinom i ronilačkim odgovorom. Slezina tokom ronjenja može doprineti povećanju dostupnih eritrocita, odnosno rezervi kiseonika.

To ne znači da Bajau „postaju vodeni ljudi“.

Ali znači nešto što mi je još fascinantnije.

Naša biologija nije prestala da odgovara na sredinu.

I zato mi je teško da se ne igram sledećom mišlju.

Šta bi se dogodilo kada bi neka veoma daleka populacija naših potomaka milionima godina živela u uslovima u kojima je preživljavanje snažno povezano ponovo sa vodom?

Ne znam. Niko ne zna.

Možda se ne bi dogodilo ništa nalik onome što zamišljamo. Možda bi tehnologija potpuno promenila selekcione pritiske. Možda ta populacija ne bi opstala. Možda bi evolutivni put krenuo u smeru koji danas ne bismo mogli ni da predvidimo.

Ali kada su kopneni preci kitova počeli sve više da koriste vodenu sredinu, niko nije postojao da pogleda jednu od tih životinja i zamisli plavog kita.

A ipak danas postoji.

Zato sebi dozvoljavam jednu potpuno nenaučnu sliku.

Možda ćemo jednog dana, u vremenu koje nema nikakve veze sa ljudskim doživljajem vremena, ponovo izgledati kao nešto što bismo danas nazvali „morskim“.

Možda kao sirene.

Verovatno uopšte ne kao sirene.

Ali to više nije važno.

Važna mi je pomisao da Homo sapiens nije konačna rečenica.

Čak ni naša vilica nije samo „naša“

Postoji još jedan popularan prikaz evolucije koji volim, iako zahteva malo pažljivije objašnjenje.

Ponekad se kaže da ljudski embrion ima „škrge“.

Nema.

Tokom razvoja imamo faringealne, odnosno ždrelne lukove. Iz njih kod čoveka nastaje čitav niz struktura glave i vrata. Sličan razvojni plan kod drugih kičmenjaka učestvuje u formiranju vilica, hioidnog i škržnog aparata. Savremena razvojna biologija nalazi duboke homologije u organizaciji mandibularnih, hioidnih i škržnih lukova kod kičmenjaka.

Zato nije precizno reći: „imali smo škrge i one su postale vilica“.

Ali ono što jeste tačno meni je mnogo lepše.

Naše telo se gradi koristeći varijacije veoma starog razvojnog plana.

Ne nosimo malu ribu skrivenu u sebi.

Nosimo istoriju zajedničkog porekla.

I počela sam da se pitam koliko još stvari gledamo svakog dana a ne vidimo njihovu starost.

Šaka nije samo šaka.

Karlica nije samo karlica.

Vilica nije samo vilica.

Telo nije nastalo sa nama.

Ono je trenutna verzija jedne priče koja je počela mnogo pre nego što je postojalo išta što bismo mogli nazvati čovekom.

A onda je moje istraživanje otišlo u potpuno drugom smeru.

Od anatomije ka ponašanju.

I tu je postalo još čudnije.

Ženke orki pripadaju veoma malom broju sisara kod kojih je dokumentovan dug postreproduktivni život.

To je evolutivno fascinantno pitanje.

Zašto bi prirodna selekcija favorizovala dug život organizma nakon što on više nema sopstvene potomke?

Jedan deo odgovora možda se nalazi u nečemu što smo dugo voleli da smatramo gotovo isključivo ljudskim:

znanju.

Istraživanje rezidentnih orki pokazalo je da starije postreproduktivne ženke češće predvode grupu tokom kretanja po područjima ishrane, a njihovo vođstvo postaje naročito izraženo u godinama kada lososa ima malo. Drugim rečima, upravo kada je pronalaženje hrane teško, iskustvo starije ženke može postati posebno dragoceno.

Meni je to neverovatno.

Ne zato što želim da orku pretvorim u čoveka.

Nego zato što ne moram.

Njena vrednost za zajednicu ne završava se reprodukcijom. Ona može da nosi nešto što se ne vidi u genima na isti način kao boja ili oblik tela:

iskustvo.

Gde ima hrane kada je nema na uobičajenom mestu.

Kuda treba krenuti.

Šta je ranije funkcionisalo.

Koju informaciju mlađi članovi grupe još nemaju.

A to nije jedina stvar koja se prenosi među orkama.

Njihove populacije imaju karakteristične vokalne dijalekte, a postoje jaki dokazi da se deo vokalnog repertoara prenosi društvenim učenjem. Različite populacije imaju i različite strategije ishrane i lova, od kojih se neke prenose kroz generacije. U biologiji za takvo prenošenje ponašanja učenjem sasvim legitimno koristimo reč kultura.

Kultura.

Ne ljudska kultura.

Orkina.

I to je važna razlika.

Jer što više učim o drugim vrstama, manje imam potrebu da dokazujem njihovu vrednost tako što ću pokazati koliko liče na nas.

Možda smo dugo postavljali pogrešno pitanje.

Koliko je neko inteligentan ili koliko njegov svet uopšte možemo da razumemo?

Mi volimo rang-liste.

Ko je najpametnija životinja?

Da li je delfin pametniji od šimpanze?

Da li je orka pametnija od delfina?

Koliki je IQ hobotnice?

Ali inteligencija nije jedna skala na kojoj čovek ima 100 bodova, a ostale vrste pokušavaju da mu se približe.

Različiti nervni sistemi rešavaju različite probleme u različitim svetovima.

I možda sam upravo zbog jednog sasvim malog susreta to najbolje razumela.

Jednog dana u plićaku mi je prišao mali račić. Nije samo protrčao pored mene. Prišao je, dodirivao me pipcima, povlačio se, vraćao i ponovo ispitivao.

Naravno da ne mogu da tvrdim da je došao da se „upozna sa mnom“.

To je moja ljudska interpretacija.

Ali ono što on svojim antenulama zaista može da radi dovoljno je zanimljivo i bez antropomorfizacije. Kod rakova su te strukture složeni senzorni organi koji učestvuju u hemorecepciji i mehanorecepciji: registruju hemijske materije, dodir, kretanje vode i druge informacije važne za pronalaženje hrane, izbegavanje predatora, izbor staništa, socijalno ponašanje i razmnožavanje.

Dok sam ja mislila da me mali škamp „pipka“, on je verovatno prikupljao informacije o nečemu ogromnom što se pojavilo u njegovom svetu.

Možda sam za njega bila hrana.

Možda podloga.

Možda opasnost.

Možda samo čudan hemijski događaj koji treba proveriti.

I odjednom sam shvatila koliko je izraz „svet oko nas“ antropocentričan čak i kada ne pokušavamo da budemo antropocentrični.

Jer ne postoji jedan jedini čulni svet koji sve životinje samo manje ili više dobro registruju.

Postoje različiti prozori u istu fizičku stvarnost.

Mi vidimo jedan deo.

Čujemo jedan deo.

Mirišemo jedan deo.

A onda smo od tog uskog prozora napravili meru sveta.

I tu počinje moje pravo pitanje

Ovde se moje razmišljanje o moru spojilo sa nečim o čemu razmišljam mnogo duže.

Ne mislim da je čovek iznad prirode.

Mislim nešto gotovo suprotno.

Čovek je priroda koja je, barem u jednom svom malom delu, postala sposobna da proučava samu sebe.

Materija organizovana tako da može da uzme fosil star četrdeset miliona godina, pogleda njegovu kost i rekonstruiše odakle je došao kit.

Život koji je razvio mozak sposoban da rekonstruiše sopstvenu evolutivnu istoriju.

Životinja koja može da pogleda delfinsko peraje i prepozna zajedničko poreklo.

Koja može da otkrije da orkina baka čuva ekološku informaciju važnu porodici.

Koja može da pročita genom drugog čoveka i pronađe trag selekcije povezane sa ronjenjem.

Koja može da izmeri promenu temperature planete, koncentraciju gasova u atmosferi, povlačenje leda, promenu hemije okeana, nestanak populacije neke vrste.

I tada mi se javlja moje drugo pitanje.

Ne: zašto smo dobili sve najbolje?

To bi bilo biološki pogrešno. Evolucija ne deli najbolje osobine i nema miljenike. Naša građa prepuna je kompromisa, ograničenja i rešenja koja su dovoljno dobra da funkcionišu, a ne savršena.

Ali dobili smo slučajno, kroz našu evolutivnu istoriju jednu neobičnu kombinaciju.

Precizne šake.

Jezik.

Apstraktno mišljenje.

Sposobnost planiranja veoma daleke budućnosti.

Izuzetno razvijeno društveno učenje.

I, možda najvažnije, kumulativnu kulturu zbog koje nijedna generacija ne mora da počinje od nule.

Ja ne moram ponovo da otkrivam evoluciju kitova.

Neko pre mene je pronašao fosil.

Neko ga je datirao.

Neko proučio anatomiju.

Neko napisao rad.

Neko drugi ga je osporio.

Treći pronašao novi fosil.

I ja danas sedim pored mora sa telefonom u ruci i za jedno popodne mogu da putujem kroz pedeset miliona godina evolucije jedne životinjske grupe.

To je neverovatna moć.

I tu, za mene, nastaje odgovornost.

Ne odgovornost koju nam je „dala evolucija“. Evolucija nema moralni plan.

Nego odgovornost koja nastaje iz sposobnosti da razumemo posledicu.

Račić koji mi je prišao u plićaku ne može da zna šta će globalno zagrevanje učiniti njegovom ekosistemu.

Orka ne može da potpiše međunarodni sporazum o zaštiti okeana.

Kit ne može da odluči koliko će plastike biti proizvedeno sledeće godine.

Mi možemo.

I što više znamo, sve mi je teže da ne postavim najjednostavnije pitanje od svih:

Šta mi to radimo?

Ponekad mi kroz glavu prođe jedna potpuno nenaučna, gotovo dečja slika.

Kao da evolucija jednog dana pogleda šta smo napravili i kaže:

Dobro. Dosta je bilo. Ovaj put niste položili. Vreme je da ponovo učite.

Naravno da neće.

Evolucija nije osoba.

Zemlja nema volju.

Priroda ne deli kazne i nagrade i nema poseban plan za Homo sapiensa.

Ali iza moje metafore postoji jedna mnogo ozbiljnija biološka činjenica:

život ne mora da sačuva nas da bi nastavio.

Vrste nastaju i nestaju. Ekosistemi se menjaju. Velika izumiranja potpuno su menjala tok evolucije. Posle njih život nije „vratio planetu na staro“. Nastavio je drugim putem.

Upravo tu mi ljudska predstava o „spašavanju planete“ ponekad zvuči previše samouvereno.

Planeta će postojati. Ali mi, to je pitanje.

Život će verovatno biti mnogo tvrdoglaviji od naše civilizacije. Ono što zapravo pokušavamo da sačuvamo jesu uslovi u kojima postoje svet koji poznajemo i mi zajedno sa njim.

Ako ih dovoljno promenimo, priroda neće morati da nas kazni.

Biće dovoljno da prestane da nam odgovara.

A onda se vraćam kitovima.

Njihovi preci su se promenili kada su se promenili uslovi i načini života. Neke druge evolutivne linije nisu uspele. Ogromna većina vrsta koje su ikada živele više ne postoji.

Zašto bismo mi bili izuzetak?

Možda jednog dana više nećemo biti ljudi!

I tu želim sebi da dozvolim malo filozofije.

Ne kao naučnu tvrdnju. Baš kao pitanje.

Šta ako Homo sapiens nije oblik u kojem će naši veoma daleki potomci postojati?

Ako uopšte budu postojali.

Šta ako neka linija jednog dana ponovo postane vezana za vodu? Ili nešto sasvim treće što će priroda iskreirati kao odgovor na ovo što joj sada radimo? Šta ako kroz milione godina nastane nešto što danas ne bismo prepoznali kao čoveka?

Ponekad pomislim: možda neka buduća životinja zaista bude nešto što bi nama ličilo na sirenu.

Znam da je to mašta.

Ali pre pedeset miliona godina ni plavi kit nije postojao.

Evolucija ne može da zamisli budućnost. Ona samo radi sa varijacijama koje postoje u sadašnjosti, generaciju po generaciju, pod pritiscima sredine koja se menja.

Zato me možda toliko privlače mitovi.

Ne zato što mislim da su sirene sećanje zapisano u našim genima. Za to nemamo naučne dokaze. „Ćelijsko pamćenje“ naših evolutivnih predaka u tom smislu nije nešto što biologija potvrđuje.

Ali postoji druga vrsta pamćenja koja je stvarna.

Telo.

DNK.

Homologije.

Razvojni programi.

Atomi.

Materija od koje sam napravljena nije počela da postoji mojim rođenjem.

Ugljenik u mom telu kružio je planetom mnogo pre mene. Kalcijum mojih kostiju, kiseonik koji upravo unosim, voda koja čini veliki deo mog organizma — sve je to deo ciklusa materije koji ne počinje niti završava pojedinačnim životom.

I kada tako razmišljam, mogu da razumem zašto je čovek kroz čitavu istoriju pokušavao da pronađe nešto veće od sebe.

Možda je to nazvao Bogom.

Neko prirodom.

Neko univerzumom.

Neko materijom.

Ne tvrdim da su to iste stvari. Nauka na takvo pitanje ne može da odgovori.

Ali meni je fascinantna pomisao da smo mi samo privremena organizacija materije dovoljno složena da na kratko postane svesna činjenice da postoji.

A zatim se ta materija vrati u kruženje.

Možda u biljku.

Možda u more.

Možda jednog dana u neku životinju koja još nema ime.

To nije biologija koja dokazuje Boga.

To je biologija koja meni ostavlja dovoljno prostora da se pitam šta smo uopšte pokušavali da imenujemo tom rečju.

Zato možda ipak više volim more

Volim planine.

Ogroman deo mog života i svega što radim vezan je za njih.

Ali more u meni radi nešto što planina retko uspe. Možda zato što smo na planinama previše fokusirani na rezultate.

Koliko metara?

Koji vrh?

Koliko visoko si bio?

Da li si stigao do vrha?

Koji je sledeći?

Čitava naša kultura kao da je zaljubljena u kretanje nagore.

Više.

Dalje.

Veće.

Vrh.

A more me stalno vuče u suprotnom smeru.

U dubinu.

I malo nas je, zapravo, spremno da zaroni.

A svi bismo da idemo visoko.

Možda zato svake godine sa mora donesem nešto što nisam planirala. Ove godine nisam donela samo školjke, kamenčiće, fotografije i preplanulu kožu.

Donela sam pitanje.

Ako je život milijardama godina menjao oblike, izlazio iz mora, osvajao kopno, vraćao se u vodu, pretvarao ekstremitet u krilo, nogu u peraje, stare razvojne strukture u nove organe; ako je stvorio orku koja prenosi znanje, delfina koji svet opaža na način koji ja ne mogu, oktopusa čiji nervni sistem funkcioniše potpuno drugačije od mog i malog račića koji me u plićaku „čita“ hemijskim čulima koja ja gotovo da nemam, šta mi onda zapravo mislimo da smo?

Ne vrhunac.

Ne vlasnici.

Ne neko ko stoji izvan svega toga.

Mi smo jedan od njegovih trenutnih oblika.

Samo što smo, koliko trenutno znamo, oblik koji je stekao neobičnu sposobnost da pogleda unazad i razume bar deo priče iz koje je nastao.

I možda je upravo tu naša najveća odgovornost.

Ne zato što nam je planeta poverena.

Ne zato što smo iznad drugih vrsta.

Nego upravo zato što nismo.

Jer kada uništavamo prirodu, mi ne uništavamo nešto izvan sebe.

Prekidamo odnose sistema kojem pripadamo.

Menjamo uslove sopstvenog postojanja.

I možda jednog dana zaista neće biti ljudi.

Možda će evolucija iz života koji preostane napraviti oblike koje danas ne možemo ni da zamislimo. Možda će se neka veoma daleka grana ponovo vratiti moru. Možda neće ostati ništa što bi moglo da se nazove našim potomkom.

Zemlja neće znati da nas nema. More neće tugovati za nama. Ni planina. Izmeniće se. Prilagoditi uslovima.

Evolucija neće zapisati da nismo položili ispit.

Samo će vreme nastaviti da prolazi, materija da kruži, a život će naći uvek način da pokušava ponovo.

I možda je baš to najlepša lekcija koju sam ovog leta dobila od mora:

priroda nije dobila nas.

Mi smo na kratko dobili priliku da budemo njen svesni deo.

A šta ćemo uraditi sa tom prilikom — to više nije pitanje evolucije.

To je pitanje nas.

Literatura koju sam čitala na moru i naučni radovi koje sam istraživala i koristila prilikom pisanja teksta možete pronaći ispod po hronološkom redu pojavljivanja u tekstu:

1. Bajpai, S., Thewissen, J. G. M., & Sahni, A. (2009). The origin and early evolution of whales: macroevolution documented on the Indian subcontinent. Journal of Biosciences, 34(5), 673–686.

2. Dines, J. P. et al. (2014). Sexual selection targets cetacean pelvic bones. Evolution, 68(11), 3296–3306.

3. Ilardo, M. A. et al. (2018). Physiological and Genetic Adaptations to Diving in Sea Nomads. Cell, 173(3), 569–580.e15.

4. Graham, A. (2001). The development and evolution of the pharyngeal arches. Journal of Anatomy, 199, 133–141.

5. Brent, L. J. N. et al. (2015). Ecological Knowledge, Leadership, and the Evolution of Menopause in Killer Whales. Current Biology, 25(6), 746–750.

6. Deecke, V. B., Ford, J. K. B., & Spong, P. (2000). Dialect change in resident killer whales: implications for vocal learning and cultural transmission. Animal Behaviour, 60(5), 629–638.

7. Derby, C. D. et al. (2021). The Crustacean Antennule: A Complex Organ Adapted for Lifelong Function in Diverse Environments and Lifestyles. The Biological Bulletin, 240(2).