Da li je divlje kampovanje dozvoljeno u Srbiji? Sve što treba da znate pre postavljanja šatora

Boravak u prirodi za mnoge ljude predstavlja sinonim za slobodu. Upravo zbog toga veliki broj kampera, planinara i ljubitelja prirode pre ili kasnije poželi da napusti uređene kampove, označene parcele, recepcije i unapred određena mesta za šatore i provede noć negde gde između njega i prirode nema gotovo ničega.

Ideja je jednostavna i privlačna. Tokom putovanja ili višednevne ture pronađemo mesto na kojem želimo da prenoćimo, postavimo šator, provedemo jednu ili nekoliko noći daleko od gužve i nastavimo dalje. Za mnoge ljude upravo je to ono što zamišljaju kada govore o pravom kampovanju.

A onda se pojavi pitanje koje naizgled traži veoma jednostavan odgovor:

Da li je divlje kampovanje u Srbiji dozvoljeno?

Kada sam počela da istražujem ovu temu, shvatila sam da problem nije u tome što odgovor ne postoji, već u tome što ljudi od njega često očekuju samo jednu reč. Da ili ne. Dozvoljeno ili zabranjeno.

Priroda, međutim, nije jedna pravna kategorija, baš kao što ni svako divlje kampovanje nije ista situacija.

Jedno je kada planinar tokom višednevne ture postavi mali šator predveče, prespava i sledećeg jutra nastavi put. Nešto sasvim drugo je kada grupa ljudi dođe na isto mesto i napravi višednevni kamp. Jedno je noćenje na običnom području, drugo boravak unutar zaštićenog prirodnog dobra, a treće postavljanje šatora na zemljištu za koje je očigledno da ga neko aktivno koristi.

Zato je najtačniji odgovor istovremeno i onaj koji ljudi najmanje vole da čuju:

Zavisi gde kampujete.

To ipak ne znači da pre svakog noćenja treba da proučavate gomilu zakona, tražite katastarske parcele i šaljete dopise institucijama. Znači samo da u Srbiji ne postoji jedno jednostavno pravilo koje svaku livadu, šumu, planinu i obalu stavlja u istu kategoriju.

Šta zapravo nazivamo divljim kampovanjem?

Kada kažemo „divlje kampovanje“, najčešće mislimo na svako noćenje van zvanično uređenog kampa. Međutim, iza tog jednog izraza kriju se veoma različiti načini boravka u prirodi.

Neko tokom višednevnog pešačenja nosi svoj šator i svake večeri prenoći na drugom mestu. Neko automobilom odlazi na mirnu lokaciju i tu provodi vikend. Neko boravi nekoliko dana na istom mestu. Neko postavlja šator samo zato što ga je noć zatekla na putu.

Sve to u svakodnevnom govoru možemo nazvati divljim kampovanjem, ali nije teško razumeti zašto se svaka od tih situacija ne može posmatrati potpuno isto.

Što je boravak kraći i nenametljiviji, manje liči na zauzimanje prostora. Što duže traje, što je više ljudi uključeno i što se više formira pravi kamp, to postaje važnije gde se tačno nalazimo i kakva pravila na tom mestu važe.

Upravo ta razlika često nestane iz internet rasprava. Jedni tvrde da je divlje kampovanje svuda zabranjeno, drugi da je potpuno slobodno, a stvarni život se, kao i obično, nalazi negde između tih krajnosti.

Dakle, postoji li opšta zabrana?

Najjednostavnije rečeno, nije dobro tvrditi da u Srbiji postoji jedna opšta zabrana kojom je svako pojedinačno noćenje u šatoru van uređenog kampa automatski zabranjeno. Ali nije tačno ni suprotno: ne postoji neograničeno pravo da postavimo šator na bilo kom mestu samo zato što se ono nalazi u prirodi.

Razlog je jednostavan. Na konkretno mesto mogu da se odnose različita pravila u zavisnosti od njegovog statusa. Posebno je važno da li se nalazimo u zaštićenom području i kakav režim tamo važi, a značaj mogu imati i vlasništvo nad zemljištem i posebna pravila konkretnog prostora.

Zakon o zaštiti prirode predviđa različite kategorije i režime zaštite, što je upravo razlog zbog kojeg se ne može napraviti jedno pravilo za svaku planinu, rezervat ili park prirode u Srbiji. Konkretna ograničenja ne određuje sama činjenica da smo „negde u prirodi“, već prostor na kojem se zaista nalazimo.

Zbog toga bih bila oprezna sa dve rečenice koje se često ponavljaju:

„Divlje kampovanje u Srbiji je dozvoljeno.“

i

„Divlje kampovanje u Srbiji je zabranjeno.“

Obe zvuče sigurno. Nijedna nije dovoljno precizna da bi važila za svaku situaciju.

Zaštićena područja su druga priča

Ako postoji mesto na kojem zaista ne treba pretpostavljati, onda su to zaštićena područja.

Nacionalni parkovi, parkovi prirode, rezervati i druga zaštićena područja nisu međusobno identični prostori sa jednim zajedničkim pravilnikom. Mogu imati različite režime zaštite i konkretna pravila boravka, pa ono što je moguće na jednom mestu ne mora automatski biti moguće na drugom.

I ovde zaista nema potrebe za komplikovanjem.

Ako planirate da provedete noć na području nacionalnog parka, rezervata ili drugog zaštićenog prostora, proverite pravila baš tog područja. Nekada ćete odgovor pronaći veoma brzo. Nekada će biti jasno da se kampuje samo na određenim mestima. Nekada će konkretna lokacija ili zona praviti razliku.

Poenta nije da pre svakog izlaska u prirodu tražimo pravno mišljenje. Poenta je da ne pretpostavimo da je svaki komad prirode isti.

Uostalom, većina ljudi unapred zna na koju planinu, jezero ili područje odlazi. Ako znamo destinaciju, nekoliko minuta provere nije naročit teret.

A šta je sa privatnim zemljištem?

Ovde se takođe lako ode u krajnost.

Veliki deo prostora koji nama izgleda kao potpuno slobodna priroda može imati vlasnika. Livada nema obavezu da bude ograđena da bi bila nečija. Isto važi za pašnjake, šume i druge površine.

Ali to ne znači da čovek koji tokom višednevne ture želi negde da prespava treba da otvara katastar i pokušava da pronađe vlasnika svakog komada zemlje na koji bi mogao da spusti šator. Takav pristup ne bi bio naročito realan.

Mnogo je razumnije posmatrati konkretnu situaciju.

Ako je zemljište ograđeno, očigledno obrađeno, koristi se za stoku ili se vlasnik nalazi u blizini, normalno je pitati. Ako postoje table, zabrane ili jasne granice, one se poštuju. Ako govorimo o jednoj diskretnoj noći tokom prolaska kroz udaljeno područje, stvarni život je često mnogo manje formalan od načina na koji zvuči kada o njemu govorimo isključivo pravnim jezikom.

Važno je samo ne otići ni u drugu krajnost i zaključiti da sve što nema ogradu automatski pripada svima.

Mislim da je upravo tu potrebna mera koja često nedostaje kada govorimo o divljem kampovanju. Nije svaka situacija ista. Jedno kratko noćenje nije isto što i višednevno zauzimanje prostora, baš kao što otvorena livada nije isto što i nečije dvorište ili jasno korišćen posed.

Ne moramo od prirode praviti administrativni hodnik da bismo bili svesni gde se nalazimo.

Zašto je odgovor na ovo pitanje toliko nejasan?

Možda zato što izraz „divlje kampovanje“ pokušava da obuhvati previše različitih stvari.

Kada neko pita da li je ono dozvoljeno, ne znamo da li govori o jednoj noći tokom pešačke ture, vikendu na udaljenoj livadi, boravku u nacionalnom parku ili grupi koja želi da ostane na istom mestu nedelju dana.

A upravo ti detalji menjaju odgovor.

Propisi koji uređuju zvanične kampove i pružanje usluga smeštaja postoje, ali oni sami po sebi ne daju jednostavan odgovor na svaku situaciju u kojoj pojedinac samostalno provede noć van uređenog kampa. Kada se izađe iz prostora zvaničnog kampa, postaje važnije gde se konkretno nalazimo i koja pravila važe baš tamo.

Zato ovaj tekst ne može da vam ponudi jednu mapu Srbije podeljenu na zeleno i crveno.

Ali može da ponudi nešto korisnije: način da razmišljate o tom pitanju.

Da li je mesto zaštićeno? Ako jeste, proverite pravila tog područja.

Da li je očigledno da se zemljište aktivno koristi ili da postoje jasna ograničenja? Poštujte ih.

Da li planirate jednu noć u prolazu ili duži boravak? Nemojte se pretvarati da je to potpuno ista stvar.

U najvećem broju slučajeva nije potrebno više od toga da znate gde idete i da ne polazite od pretpostavke da vam je sve unapred dozvoljeno — ili unapred zabranjeno.

Da li je, onda, divlje kampovanje u Srbiji dozvoljeno?

Najpošteniji odgovor glasi:

Ne postoji jedno „da“ ili „ne“ koje važi za svako mesto i svaki oblik divljeg kampovanja u Srbiji.

To nije izbegavanje odgovora. To je zapravo najtačniji odgovor koji možemo dati.

Jedno kratko noćenje tokom prolaska kroz prirodu ne treba predstavljati kao administrativni poduhvat za koji je potrebno istražiti pola države. Istovremeno, činjenica da nosimo šator ne daje nam automatsko pravo da boravimo gde god poželimo, koliko god poželimo i bez obzira na status prostora.

U zaštićenim područjima proveravamo konkretna pravila. Jasne zabrane i ograničenja poštujemo. Kada je očigledno da je prostor nečiji i da se aktivno koristi, ponašamo se u skladu sa tim i pitamo kada za to postoji realna mogućnost.

Za sve između toga potrebni su malo znanja i malo zdravog razuma.

Možda nam je teško da prihvatimo ovakav odgovor zato što smo navikli da od zakona očekujemo jednu rečenicu koja će nam zauvek reći šta smemo, a šta ne smemo. Priroda se, međutim, sastoji od previše različitih prostora da bi svako noćenje pod šatorom moglo da stane u istu fioku.

Zato, pre nego što krenete, saznajte gde zapravo idete.

Ne morate od jedne noći u prirodi praviti istragu. Ne morate tražiti vlasnika svake livade koju vidite. Ne morate ni odustati od divljeg kampovanja zato što na internetu neko tvrdi da je „svuda zabranjeno“.

Potrebno je samo da razlikujete mesta na kojima postoji jasan razlog da proverite pravila od onih situacija u kojima je dovoljno da budete svesni prostora kroz koji prolazite.

Jer možda sloboda koju tražimo u divljem kampovanju nikada nije ni bila u tome da nam neko obeća da smemo baš svuda.

Možda je dovoljno da naučimo gde smo.

PROČITAJTE: Kampovanje u Srbiji — od komfora do divljine, ponešto za svakoga

Aleksandra Polak
Guru za avanturu