Da li je “livadarenje” novi “in” u planinarstvu?

Kada sam prvi put čula izraz livadarenje, koristio se podrugljivo i sa ogromnom dozom nepoštovanja od strane “planinarske elite”. Bio je rezervisan za ljude koji nisu imali velike planinarske ambicije, nisu jurili najviše vrhove niti maštali o velikim ekspedicijama. Kao da je postojala nepisana podela na one koji „zaista planinare“ i one koji samo šetaju po prirodi. Iskreno, ta podela postoji i danas. U pojedinim planinarskim krugovima izraz livadar i dalje se koristi podrugljivo da bi umanjio nečiju vrednost i nečiji doprinos planinarenju i često kao sinonim za nekoga ko nije „stigao dalje“. Ono što se, međutim, promenilo jeste odnos ljudi prema toj reči. Sve češće srećem planinare koji će za sebe sa osmehom reći da su livadari i to ne zato što im nedostaje znanja, tehničkih veština, iskustva, ambicije ili kondicije, već upravo zato što su vremenom shvatili da od planine traže nešto sasvim drugo.

To me je nateralo da se zapitam kada je uopšte nastala ideja da planinarenje mora da bude dokazivanje? Kada smo počeli da verujemo da vrednost jednog dana provedenog u prirodi određuje visina vrha, težina uspona ili broj pređenih kilometara? I što sam više razmišljala o tome, sve sam više imala utisak da smo u nekom trenutku pomešali istoriju alpinizma sa istorijom čoveka u planini, iako to nikada nije bila ista priča.

Čovek nije krenuo u planine zato da bi stao na njihov najviši vrh. U planine je odlazio mnogo pre nego što su postojali sportski ciljevi, rekordi ili ekspedicije. Odlazio je jer je želeo da razume prostor u kojem živi, da pronađe prolaze kroz planinske vence, izvore vode, nove predele, biljke i životinje od kojih je zavisio njegov opstanak. Kasnije su upravo planine postale mesta na kojima su geolozi pokušavali da objasne nastanak Zemlje, botaničari beležili nove vrste, meteorolozi proučavali klimu, a kartografi iscrtavali dotad nepoznate predele. Drugim rečima, čovek je vekovima odlazio u planine da bi učio o prirodi, a tek mnogo kasnije počeo je da se takmiči sa njom.

Možda upravo zato danas sve više razumem ljude koji sebe nazivaju livadarima. Ne zato što mislim da su veliki vrhovi izgubili svoju vrednost ili da alpinizam nije važan, naprotiv, bez ljudi koji su pomerali granice ljudskih mogućnosti danas ne bismo znali mnogo toga što znamo o planinama. Međutim, čini mi se da se u toj priči često zaboravi da vrh nikada nije bio razlog zbog kog je čovek prvi put krenuo u planinu. Razlog je oduvek bila radoznalost. Želja da upozna prirodu, da razume svet i svoje mesto u njemu.

Možda je upravo livadarenje, koliko god taj izraz nekome zvučao šaljivo ili podrugljivo, najbliže toj prvobitnoj ideji. Ne zato što odbacuje izazove, već zato što ih više ne postavlja ispred same planine. Livadaru nije važno da priroda bude kulisa za njegov uspeh; mnogo mu je važnije da uspeh bude to što je prirodu zaista doživeo.

Zato danas primećujem da se nešto menja. Ne toliko u planinama koliko u ljudima koji u njih dolaze. Sve češće srećem one kojima više nije važno da se sa svake ture vrate sa novim rekordom ili još jednim vrhom na spisku. Umesto toga, vraćaju se na ista mesta. Upoznaju ih kroz različita godišnja doba, posmatraju kako se menja svetlost, kako se šuma budi u proleće, kako ista livada leti miriše drugačije nego u jesen ili kako prvi sneg potpuno promeni pejzaž koji su mislili da poznaju.

Čini mi se da je upravo tu najveća razlika između čoveka koji planinu doživljava kao izazov i čoveka koji je doživljava kao dom. Prvi će se često pitati šta je sledeće. Drugi će se pitati šta je ovoga puta propustio da vidi. I nijedan od ta dva pristupa nije pogrešan. Oni jednostavno polaze od različitih motiva.

Mislim da se upravo zato ne može reći da je livadarenje vrsta planinarenja. Livadar može biti na Avali, ali može biti i na Himalajima. Može pešačiti deset kilometara ili sto. Može stići na vrh ili odlučiti da se okrene stotinak metara ispod njega. Sve su to spoljašnje okolnosti koje ne govore gotovo ništa o njegovom odnosu prema planini. Ono što ga određuje jeste pitanje sa kojim je tog jutra krenuo od kuće.

Da li želi da nešto osvoji?

Ili želi nešto da razume i bude deo toga bez dokazivanja?

Ta razlika mi danas deluje mnogo važnije od bilo koje nadmorske visine i tehnike.

Jer kada u planinu krenemo sa željom da je razumemo, odjednom počnemo da primećujemo stvari koje ranije nismo ni gledali. Nije nam zanimljiva samo staza kojom hodamo, već i način na koji je nastala. Ne pitamo se samo koliko je visoka planina, već zašto baš na toj strani raste bukova šuma, zašto se izvor nalazi upravo na tom mestu ili kako je moguće da jedna biljka opstaje samo na toj padini. Počnemo da razgovaramo sa meštanima, da učimo njihove priče, da primećujemo ptice koje do tada nismo razlikovali, da zastanemo zbog nečega što većina ljudi prođe ne pogledavši.

I tada shvatimo nešto veoma zanimljivo.

Što više upoznajemo planinu, ona postaje sve veća.

Ne zato što joj raste nadmorska visina, već zato što raste naše razumevanje. A ono je preduslov za znanje. Ona više nije samo linija na karti između polaska i vrha. Postaje prostor sa svojom istorijom, svojim ljudima, svojim biljkama, svojim životinjama i svojim ritmom. Počinjemo da gradimo odnos sa njom, baš kao što gradimo odnos sa ljudima koje volimo. Ne upoznajemo ih tako što ih vidimo jednom, već tako što im se iznova vraćamo. Tako što ih poštujemo. Tako što ne moramo ništa da dokazujemo da bismo istakli svoju vrednost.

Možda upravo zbog toga mislim da je livadarenje mnogo važnije za planinarsku zajednicu nego što smo spremni da priznamo.

Ne zato što bi trebalo da zameni alpinizam ili bilo koji drugi oblik planinarenja, već zato što upravo na njemu počiva gotovo ceo ovaj svet. Većina ljudi koji vole planine nikada neće penjati tehničke smerove, ledopade ili velike severne stene. Većina će svoj život provesti na običnim planinarskim stazama, šumskim putevima, grebenima, visoravnima i vrhovima do kojih se dolazi hodanjem. I upravo ti ljudi čine najveći deo planinarske zajednice.

Pa ipak, godinama se provlači utisak da je to tek neka početna faza. Kao da je svako “pravo” planinarenje rezervisano za one koji idu više, teže i opasnije. Ne izgovara se to uvek naglas, ali se često može osetiti između redova. Između šala o livadarima, između pitanja “šta je sledeće” i između ideje da je svaki naredni korak vredniji samo zato što nosi veći rizik.

Mislim da upravo tu nastaje problem.

Ne zato što ljudi žele velike izazove. To je potpuno prirodno i upravo zahvaljujući takvim ljudima alpinizam postoji i razvija se. Problem nastaje onda kada se stvori utisak da je to jedini pravac u kojem planinar treba da raste. Kao da ljubav prema planini mora nužno da vodi ka sve većem riziku, sve težim usponima i sve ozbiljnijim podvizima.

A možda uopšte ne mora.

Možda je sasvim u redu da neko čitav život ostane livadar.

Ne zato što nije sposoban za više.

Nego zato što je pronašao ono zbog čega je u planinu i krenuo.

Upravo zbog toga mislim da je najveća vrednost livadarenja u tome što čoveka oslobađa potrebe da stalno negde stiže.

U svetu u kojem se gotovo sve meri rezultatom, planina je ostala jedno od retkih mesta na kojima cilj ne mora da bude važniji od puta. Međutim, i taj svet smo poslednjih godina počeli da pretvaramo u nešto što mora da se meri. Koliko vrhova smo osvojili. Koliko metara visinske razlike prešli. Koliko brzo smo stigli. Koliko je uspon bio težak. Kao da smo i prirodi nametnuli potrebu da potvrđuje našu vrednost.

A priroda to od nas nikada nije tražila.

Mislim da upravo zato livadarenje nije odustajanje od ambicije.

Naprotiv.

Ponekad je mnogo teže odupreti se potrebi da stalno jurimo sledeći cilj nego joj se prepustiti. Potrebno je mnogo samopouzdanja da kažeš kako ti nije potrebno da budeš deo bilo kakve elite da bi voleo planine. Da ne moraš nikome da objašnjavaš zašto ti je sasvim dovoljno da ceo dan provedeš hodajući, posmatrajući i učeći. Da ne osećaš potrebu da svaki vikend bude “veći” od prethodnog.

Mislim da je upravo to sloboda koju livadarenje donosi.

Ono čoveku vraća pravo da sam odluči šta za njega znači dobar dan u planini.

Za nekoga će to biti tehnički zahtevan uspon.

Za nekoga pređenih četrdeset kilometara.

Za nekoga prvi izlazak deteta na planinu.

Za nekoga noć provedena pod zvezdama.

Za nekoga razgovor sa pastirom kojeg nikada više neće sresti.

Za nekoga pogled koji nije fotografisao jer je želeo da ga zapamti.

I nijedno od tih iskustava nije manje planinarenje od drugog.

Možda je upravo to ono što bih volela da češće čujem u planinarskoj zajednici.

Da prestanemo da jedni drugima određujemo kako ljubav prema planini treba da izgleda.

Jer onog trenutka kada počnemo da vrednujemo samo jedan način boravka u prirodi, rizikujemo da izgubimo mnogo ljudi koji su u planine došli iz potpuno drugačijih razloga. A upravo ta različitost je ono što planinarsku zajednicu čini bogatom.