Da li je power banku mesto u planinarskom rancu?

Postoji nešto pomalo romantično u ideji da odlaskom u prirodu ostavljamo tehnologiju iza sebe. Gasimo internet, sklanjamo telefon, prestajemo da proveravamo poruke i nekoliko sati ili dana živimo bez ekrana koji nam inače zauzimaju veliki deo svakodnevice. I u tome zaista nema ničeg lošeg. Naprotiv, možda nam je upravo takvo isključivanje danas potrebnije nego ikada.

Ali isključiti se sa društvenih mreža i isključiti sredstvo komunikacije, navigacije i potencijalnog poziva u pomoć nisu ista stvar.

Tehnologiju više ne možemo tako lako da odvojimo od savremenog načina planinarenja, čak ni kada smo otišli duboko u prirodu upravo zato da bismo od nje pobegli. Mobilni telefon koji nosimo u džepu odavno nije samo uređaj kojim ćemo fotografisati pogled sa vrha ili odgovoriti na poruku. U njemu se često nalazi offline mapa područja kojim se krećemo, GPX trag planirane rute, GPS pomoću kojeg možemo da utvrdimo svoju lokaciju, vremenska prognoza koju smo prethodno proverili ili sačuvali, kontakti ljudi sa kojima smo na turi i, na kraju, mogućnost da pozovemo pomoć.

Zato bih danas telefon posmatrala kao deo planinarske opreme. Ne zato što bez njega više ne umemo da budemo u prirodi, već zato što smo mu poverili funkcije koje su nekada bile raspoređene između više različitih stvari.

I upravo tu nastaje problem koji nema mnogo veze sa tim koliko volimo tehnologiju.

Kada se isprazni telefon, ne gubimo samo telefon

Ako ste pre dvadesetak godina ostali bez baterije na mobilnom telefonu, izgubili ste prvenstveno mogućnost telefoniranja. Ako vam se danas telefon ugasi usred ture, možda ste istovremeno izgubili komunikaciju, mapu, GPS, GPX trag i najjednostavniji način da nekome prenesete svoju lokaciju.

Drugim rečima, jedna prazna baterija može da izbaci iz upotrebe nekoliko alata odjednom.

To ne znači da treba da krenemo u suprotnu krajnost i ponašamo se kao da je telefon nekakav magični uređaj za spasavanje. Nije. Može da se razbije, pokvasi, izgubi, prestane da radi zbog temperature ili jednostavno ostane bez mreže. GPS prijem i mobilni signal takođe nisu ista stvar: telefon može da odredi lokaciju putem satelitskih sistema i kada nema mobilnog interneta, pod uslovom da smo mapu prethodno preuzeli i da aplikacija koju koristimo podržava rad van mreže. Upravo zato priprema telefona za turu počinje pre nego što stanemo na početak staze.

Mapa koju tek treba da učitamo preko interneta nije naročito korisna kada interneta više nema. GPX trag koji postoji negde u poruci koju ne možemo da otvorimo takođe nam neće mnogo pomoći. Telefon sa deset odsto baterije na početku celodnevne ture možda tehnički radi, ali teško da možemo da ga smatramo pouzdanim delom opreme.

Tu power bank prestaje da bude gedžet koji nosimo zato što ne možemo nekoliko sati bez telefona i postaje sasvim razumna rezerva energije za uređaj kojem smo poverili važne funkcije.

„A šta ako na planini nema signala?“

Ovo je verovatno najčešći argument protiv oslanjanja na telefon i, u jednom delu, potpuno je opravdan. Postoje mesta na kojima mobilne mreže jednostavno nisu dostupne i činjenica da imamo punu bateriju neće stvoriti signal tamo gde ga nema.

Ipak, korisno je razlikovati situaciju u kojoj naš operator nema signal od situacije u kojoj nijedna mobilna mreža nije dostupna. Hitni broj 112 može, kada postoje odgovarajući tehnički uslovi, koristiti drugu dostupnu mobilnu mrežu za hitnu komunikaciju. To, međutim, ne znači da će poziv proći iz svake jaruge, šume ili udaljenog dela planine. Ako nijedna mreža nije dostupna, običan mobilni poziv nema preko čega da bude uspostavljen.

Zbog toga telefon nikada ne treba predstavljati kao garanciju da ćemo moći da dozovemo pomoć. On je jedan od alata koje imamo, a ne zamena za planiranje ture, poznavanje terena, navigacione veštine, odgovarajuću opremu i činjenicu da je neko van naše grupe upoznat sa tim gde smo krenuli i kada očekujemo da se vratimo.

Ali činjenica da telefon možda neće imati signal nije argument da dozvolimo da mu se isprazni baterija. Naprotiv. Ako dođemo do mesta na kojem se signal ponovo pojavi, bilo bi prilično besmisleno da tada imamo mrežu, a nemamo uređaj kojim možemo da je iskoristimo.

Zašto ja nosim power bank?

Power bank ne nosim zato da bih na polovini ture mogla da dopunim telefon i nastavim da koristim Instagram. Nosim ga zato što želim da uređaj koji koristim za navigaciju i komunikaciju ostane funkcionalan do kraja ture, uključujući i period u kojem stvari možda ne budu tekle onako kako smo planirali.

To poslednje je posebno važno. Bateriju ne planiramo samo za idealan scenario u kojem tura traje tačno šest sati, vraćamo se pre mraka i sve vreme pratimo planiranu rutu. Rezervu nosimo upravo zbog scenarija u kojem šest sati postane devet, grupa uspori, pogrešimo raskrsnicu, neko se povredi ili se iz nekog drugog razloga povratak produži.

Na dužim i udaljenijim turama lično idem još jedan korak dalje i nosim rezervni, napunjen telefon sa aktivnom SIM karticom. Ne mislim da je to nešto što svaki planinar mora da radi niti bih ga predstavljala kao univerzalno pravilo. To je jednostavno nivo redundanse koji sam izabrala za sebe. Ako jedan uređaj otkaže, drugi mi ostaje kao rezerva.

Upravo je redundansa važan koncept u bezbednosti na planini: ne pokušavamo da napravimo sistem u kojem ništa nikada ne može da otkaže, jer takav sistem ne postoji. Pokušavamo da sprečimo da otkazivanje jedne stvari istovremeno ostavi bez svega što nam je potrebno.

A gde je u toj priči papirna mapa?

Papirna mapa i kompas i dalje imaju svoje mesto i bilo bi pogrešno tvrditi drugačije. Oni nemaju bateriju koja može da se isprazni, ne zavise od mobilne mreže i, u rukama osobe koja ume da ih koristi, predstavljaju izuzetno pouzdane navigacione alate.

Ključni deo prethodne rečenice ipak je: u rukama osobe koja ume da ih koristi.

Papirna mapa koja godinama stoji presavijena na dnu ranca nije rezervni navigacioni sistem samo zato što je fizički prisutna. Da bi nam zaista bila korisna, moramo da razumemo šta gledamo, da umemo da povežemo kartu sa terenom, odredimo svoj položaj, pravac kretanja i koristimo kompas kada je potrebno.

Zato mi savet „samo nosite papirnu mapu“ nije naročito koristan ako istovremeno ljude ne učimo kako da je koriste. Mnogo je poštenije priznati da se veliki broj savremenih planinara trenutno prvenstveno oslanja na digitalnu navigaciju i onda ih naučiti da makar taj sistem koriste pravilno: da pre polaska preuzmu kartu za offline korišćenje, sačuvaju GPX trag, provere da li aplikacija radi bez interneta, napune telefon i power bank i ne troše nepotrebno bateriju uređaja koji će im možda kasnije biti potreban.

A onda, paralelno sa tim, možemo da učimo i klasičnu navigaciju.

Najpouzdaniji poziv u pomoć je onaj koji ne moramo da uputimo.

Koliko god pričali o telefonu, power banku, GPS-u, mapama i mogućnosti pozivanja službi spasavanja, nijedan od tih alata nije pouzdaniji od dobre pripreme. Najbolji način da povećamo svoje šanse da se bezbedno vratimo sa planine nije da pronađemo savršen način da pozovemo pomoć kada stvari krenu po zlu, već da uradimo što više da u takvu situaciju uopšte ne dođemo.

To počinje mnogo pre polaska na stazu: izborom ture koja odgovara našem iskustvu i fizičkoj spremnosti, proverom trase i uslova, praćenjem vremenske prognoze, odgovarajućom opremom i spremnošću da odustanemo kada okolnosti više nisu dobre. Nijedna aplikacija, puna baterija niti broj hitne službe ne mogu da zamene dobru procenu rizika.

Jedna od najjednostavnijih dodatnih mera bezbednosti jeste i da na planinu ne odlazimo sami, naročito kada govorimo o udaljenijim, zahtevnijim ili nama nepoznatim terenima. Saputnik pritom nije samo još jedna osoba koja može da pozove pomoć ako se nama nešto dogodi. Dobro je da najmanje još jedna osoba u grupi poznaje planiranu trasu, ima mapu ili GPX trag i ume samostalno da se orijentiše. Ako je jedina osoba koja zna put upravo ona koja se povredi, grupa vrlo brzo može da dobije dva problema umesto jednog.

I možda je baš činjenica da se danas toliko oslanjamo na digitalnu navigaciju dobar razlog da naučimo nešto što smo počeli da preskačemo. Papirna topografska karta i kompas nemaju bateriju, ali njihova vrednost postoji samo ako znamo šta sa njima da radimo. Naučiti kako se karta orijentiše, kako se čitaju izohipse, kako se teren povezuje sa onim što vidimo na karti, kako se određuje pravac kretanja i kako se koristi kompas nije nostalgično vraćanje planinarenju od pre pedeset godina. To je sticanje još jednog nezavisnog navigacionog sistema.

U tome je, zapravo, mnogo bolji odgovor na pitanje koliko treba da verujemo tehnologiji. Ne treba da biramo između telefona i kompasa. Možemo da koristimo prednosti savremene tehnologije, a istovremeno da razvijamo znanje koje nam omogućava da ne zavisimo potpuno od nje.

Telefon može da otkaže. Power bank može da otkaže. Možemo ostati bez mreže. Možemo izgubiti uređaj ili ga razbiti. Ali što više znanja, dobrih odluka i međusobno nezavisnih rezervnih opcija imamo, manja je verovatnoća da će otkazivanje jedne stvari prerasti u ozbiljan problem.

Priroda i tehnologija više nisu suprotnosti.

Mislim da nam je potrebno malo manje romantizovanja ideje da je „pravi“ boravak u prirodi moguć samo ako odbacimo savremenu tehnologiju. Čovek koji koristi offline mapu na telefonu nije zbog toga manje planinar, kao što čovek sa papirnom kartom u rancu nije automatski bezbedniji samo zato što je izabrao tradicionalniji alat.

Pitanje nije da li koristimo tehnologiju, već koliko razumemo njena ograničenja i šta ćemo uraditi kada zakaže.

Možemo da ugasimo internet. Možemo da ne fotografišemo ništa. Možemo ceo dan da ne otvorimo nijednu društvenu mrežu i da telefon ostane duboko u rancu. Zapravo, možda je to jedan od lepših načina da provedemo dan u prirodi.

Ali ako taj isti telefon nosimo kao sredstvo navigacije, komunikacije i potencijalnog poziva u pomoć, onda ima smisla da vodimo računa da ostane upotrebljiv.

Zato je moj odgovor jednostavan: da, power banku jeste mesto u planinarskom rancu.

Ne zato što više ne možemo bez tehnologije, već zato što smo odlučili da je koristimo kao deo svoje opreme. A kada nekom komadu opreme poverimo deo sopstvene bezbednosti, odgovorno je da imamo plan i za trenutak kada njegova baterija počne da se prazni.