Da li su putovanja zaista knjiga života?

„Svet je knjiga, a oni koji ne putuju čitaju samo jednu stranicu.“

Rečenica koja se često pripisuje Svetom Avgustinu danas se može pronaći na hiljadama travel profila, turističkih agencija i motivacionih objava.

Ali da li je zaista tako?

Ako je suditi po društvenim mrežama, danas gotovo da postoji nepisano pravilo da čovek mora da putuje. Što dalje, što češće i što egzotičnije.

Pojavom društvenih mreža, a posebno nakon perioda pandemije, putovanja su postala mnogo više od hobija. Postala su industrija, sadržaj, posao, statusni simbol i često merilo uspešnog života.

Stvorio se utisak da oni koji ne putuju propuštaju život.

Da ne upoznaju svet. Da ne rastu. Da ne žive dovoljno.

A ja mislim da je istina mnogo složenija od toga.

Za mnoge ljude, posebno na Balkanu, putovanja nisu nešto što se podrazumeva. Prosečna porodica često godinama planira jedno veće putovanje. Mnogi roditelji stavljaju potrebe svoje dece ispred sopstvenih želja. Mnogi rade poslove koji im ne dozvoljavaju česta odsustva. Mnogi jednostavno nemaju finansijske mogućnosti da svet obilaze onako kako nam se danas prikazuje na internetu.

I zbog toga se često javlja osećaj da nešto propuštamo.

Da knjiga života ostaje nepročitana.

Ja sam osoba koja nije obišla pola sveta. Posetila sam nekoliko zemalja, putovala uglavnom po Balkanu i njegovoj okolini. Naravno da bih volela da vidim još mnogo toga. Putovanja zaista imaju moć da prošire vidike, upoznaju nas sa drugim kulturama, običajima i načinima života.

Ali ono što sam kroz godine naučila jeste da postoji mnogo načina da čovek putuje.

Nekada putujemo kroz profesiju.

Nekada kroz knjige.

Nekada kroz sport.

Nekada kroz planinu.

Nekada kroz roditeljstvo.

Nekada kroz razgovor sa ljudima čiji se život potpuno razlikuje od našeg.

Svaki novi hobi, svaka nova veština, svaka edukacija, svaka prepreka koju savladamo i svaka promena kroz koju prođemo otvaraju nova poglavlja našeg sveta.

Zbog toga ne verujem da je bogatstvo života moguće meriti brojem pečata u pasošu.

Poznajem ljude koji su obišli pola planete, a nikada nisu zaista upoznali sebe.

I poznajem ljude koji gotovo nikada nisu napustili svoj kraj, a kroz život, rad, znanje i iskustvo stekli su duboko razumevanje sveta oko sebe.

Putovanja jesu dragocena.

Ali nisu jedini put do bogatijeg života.

Možda je najveća zamka današnjice upravo u tome što počinjemo da čekamo „velike avanture“.

Sledeće putovanje.

Sledeći odmor.

Sledeću destinaciju.

Sledeći beg od svakodnevice.

A upravo u toj svakodnevici prolazi najveći deo našeg života.

Ako ne naučimo da budemo prisutni u njoj, nijedna destinacija neće nas trajno ispuniti. Vratićemo se kući sa nekoliko fotografija više i nastaviti da čekamo narednu avanturu.

Kao da ona nije već tu.

Zato bih možda malo izmenila poznatu rečenicu.

Možda svet zaista jeste knjiga.

Ali oni koji ne prepoznaju avanture svakodnevnog života, bez obzira na to koliko putuju, često iznova čitaju istu stranicu.

Jer prava avantura ne počinje kada pređemo granicu.

Prava avantura počinje onog trenutka kada postanemo radoznali prema životu.

A avantura je, na kraju krajeva, tamo gde si ti.

Aleksandra
Guru za avanturu ⛰️