Gde je porodica nestala iz avanture?

Nikada nismo imali toliko sadržaja namenjenog deci.

Postoje igraonice, kreativne radionice, sportski treninzi, škole jezika, kampovi, animatori, predstave, rođendaonice, edukativni programi i čitava industrija osmišljena oko pitanja kako detetu pružiti kvalitetno, zanimljivo i razvojno podsticajno iskustvo. Istovremeno, nikada nismo imali ni toliko mogućnosti za odrasle. Putujemo, treniramo, trčimo, planinarimo, idemo na festivale, radionice i vikend-programe, pronalazimo hobije koji nam odgovaraju i zajednice ljudi sa kojima ih delimo.

Ni u jednom od ta dva sveta nema ničeg lošeg.

Možda je zanimljivije ono što se nalazi između njih.

Jer negde između svega što postoji „za decu“ i svega što postoji „za odrasle“, kao da je ostalo mnogo manje prostora za nešto što nije namenjeno ni jednima ni drugima, već porodici kao celini. Ne porodici koja se nalazi na istoj lokaciji dok svako dobija svoj sadržaj, nego porodici koja nešto zaista radi zajedno.

To nisu nužno iste stvari.

Biti zajedno nije isto što i nešto doživeti zajedno

Savremeni porodični sadržaji često su organizovani oko sasvim razumljive podele uloga. Dete dobija ono što je prilagođeno detetu, dok odrasla osoba dobija priliku da predahne, razgovara sa drugim odraslima ili radi nešto svoje. Kada se, sa druge strane, dete priključuje aktivnosti odraslih, često pokušavamo da tu aktivnost dovoljno pojednostavimo, skratimo ili učinimo zabavnom kako bi dete moglo da joj prisustvuje.

Tako možemo provesti čitav dan zajedno, a da smo zapravo imali dva paralelna iskustva.

Dete je bilo zabavljano. Odrasla osoba je bila prisutna.

I opet, u tome nema ničeg pogrešnog. Roditeljima je potreban odmor, deci je potrebna igra sa vršnjacima, a organizovane aktivnosti mogu da budu izuzetno vredne. Problem nastaje jedino ako između svih tih stvari počne da nestaje još jedna mogućnost: iskustvo u kojem niko nije publika, niko nije animator i niko nije samo nečija pratnja.

Zajednička avantura počinje upravo tamo gde svi, uprkos potpuno različitim sposobnostima i odgovornostima, postanu učesnici iste priče.

Kada odrasli prestanu da budu animatori

Priroda je zanimljiva upravo zato što je veoma loš animator.

Ne pokušava da zadrži pažnju. Ne menja program kada nekome postane dosadno. Nema dugme koje treba pritisnuti da bi se nešto dogodilo i ne postoji garancija da će ono zbog čega smo došli uopšte biti tamo kada stignemo.

Ponekad će najzanimljiviji deo dana biti trag životinje u blatu koji niko nije očekivao. Ponekad će početi kiša. Nekada ćemo pronaći vidikovac, a nekada ćemo shvatiti da je pametnije da se okrenemo mnogo pre njega. Jedan član porodice će primetiti markaciju koju su svi ostali prevideli, neko će prvi čuti pticu, neko će se umoriti, neko će podeliti poslednju užinu, a nekada će čitav plan morati da se promeni zato što najsporiji član grupe više ne može dalje.

Upravo u tim malim situacijama nastaje nešto što je teško unapred organizovati.

Roditelj i dalje ostaje roditelj. On procenjuje rizik, prati vremenske uslove, bira teren, odlučuje kada se nastavlja, a kada se vraća i preuzima odgovornost za odluke koje dete još nije sposobno da donese. Zajedništvo ne znači brisanje razlike između odraslog i deteta, niti pretvaranje deteta u malog odraslog čoveka.

Ali odgovornost odraslog ne mora da znači da dete nema nikakvu odgovornost.

Dete može da nosi deo svoje opreme. Može da nauči da pronađe markaciju. Može da čuva svoju flašicu, ponese svoj otpad, primeti promenu vremena, pita zašto se negde ne ide, pomogne mlađem detetu preko prepreke ili prvo primeti da je nekome potrebna pauza.

Tada ono više nije samo dete koje smo „poveli“.

Ono je deo grupe.

Ne moramo svaki kamen skloniti sa puta

Možda je jedan od težih delova roditeljstva upravo procena kada treba pomoći, a kada ostaviti dovoljno prostora da dete nešto pokuša samo.

Iz najbolje namere često rešavamo problem pre nego što dete uopšte stigne da shvati da problem postoji. Nosimo ono što može da ponese, požurujemo ono što može samo da uradi, unapred uklanjamo dosadu, nelagodnost, čekanje i mogućnost neuspeha. Ne zato što želimo da ga učinimo nesposobnim, već zato što je odrasloj osobi često jednostavnije da nešto uradi nego da gleda dete kako pokušava.

U prirodi to nije uvek moguće.

Postoje mokre čarape. Postoji uspon koji traje duže nego što smo zamišljali. Postoji čekanje. Postoji dosada. Postoji trenutak kada sendvič više nije onaj koji smo želeli ali je jedini koji imamo, kada je staza blatnjava, kada moramo da stanemo zbog nekog drugog ili kada posle dva sata hodanja odrasla osoba kaže da danas ipak nećemo stići tamo gde smo krenuli.

Ništa od toga samo po sebi nije vaspitno niti korisno. Teškoća nema posebnu vrednost samo zato što je teško. Dete ne mora da bude promrzlo, iscrpljeno ili uplašeno da bi nešto naučilo, a granica između izazova i ugrožavanja nikada ne sme da se koristi kao lekcija.

Ali između uklanjanja svake neprijatnosti i izlaganja deteta nepotrebnom riziku postoji ogroman prostor.

U njemu dete može da iskusi da mokra čarapa nije kraj dana. Da može malo da se umori pa da odmori. Da dosada ne mora istog trenutka da bude popunjena sadržajem. Da promenjen plan nije propast. Da neuspeh da se stigne do vrha ne znači da je dan bio neuspešan. I, možda najvažnije, da postoji odrasla osoba koja neće ukloniti svaki problem pre nego što se pojavi, ali će biti tu kada problem postane veći od onoga što dete može samo da savlada.

Porodica kao mala ekspedicija

Kada porodica nešto zaista radi zajedno, jedna od prvih stvari koje mora da prihvati jeste da njeni članovi nisu jednako sposobni.

Neko je brži. Neko sporiji. Neko može da ponese više. Neko će prvi primetiti put, a neko prvi osetiti da je hladno. Dvogodišnje dete, tinejdžer i odrasla osoba ne mogu imati iste zadatke, ali to ne znači da ne mogu pripadati istom timu.

Možda je upravo to jedna od najzanimljivijih lekcija koju zajednička avantura može da ponudi detetu: grupa se ne kreće brzinom svog najsnažnijeg člana.

Prilagođava se onome kome je pomoć potrebna.

Ne ostavljamo nekoga iza sebe zato što nas usporava. Delimo ono što imamo. Ako se okolnosti promene, menja se i plan. Ako neko više ne može, povratak nije poraz. Ako je odluka koja je najbolja za jednog člana porodice drugačija od one koju smo želeli, onda se ponekad svi prilagođavamo.

To nisu pravila koja postoje samo u planinama.

Ali planina ume veoma brzo da pokaže zašto postoje.

I dete u takvoj situaciji ne uči samo kako se hoda stazom. Uči šta znači pripadati grupi u kojoj svako može nešto da doprinese, ali niko ne mora da dokazuje svoju vrednost time što može isto što i svi ostali.

Priroda neće popraviti porodicu

Bilo bi lepo kada bi bilo dovoljno spakovati ranac, ugasiti telefone i otići u šumu da svi porodični problemi ostanu na parkingu.

Ne ostaju.

Porodica u prirodu donosi iste odnose koje ima kod kuće. Nestrpljenje neće nestati među drvećem, dete neće odjednom prestati da negoduje zato što je pogled lep, a roditelj koji je umoran i preopterećen neće čudesno postati beskrajno smiren čim obuje planinarske cipele.

Priroda nije terapija sama po sebi, niti je dokaz dobrog roditeljstva.

Ona samo menja okolnosti.

U njoj ima manje unapred pripremljenih odgovora, manje sadržaja koji će neko drugi voditi umesto nas i više malih, neposrednih situacija koje moramo rešavati zajedno. Nekada će nas upravo to povezati. Nekada će nas iznervirati. Nekada ćemo se vratiti kući mnogo ranije nego što smo planirali.

I možda je baš to vrednost zajedničkog iskustva: ono ne mora svaki put da bude savršeno da bi bilo naše.

Pa gde je onda porodica nestala?

Možda nije nestala nigde.

Možda smo samo postali veoma dobri u tome da svakom njenom članu ponudimo nešto posebno namenjeno njemu, pa smo usput počeli ređe da se pitamo šta možemo da radimo jedni sa drugima.

Detetu jeste potreban njegov svet. Odraslima njihov. Porodica ne mora sve da radi zajedno da bi bila porodica, niti svaka aktivnost mora da bude prilagođena svakom njenom članu.

Ali između ta dva sveta ipak bi trebalo da postoji treći.

Prostor u kojem ne vodimo dete da bi ono nešto radilo dok čekamo sa strane, niti ga priključujemo svom životu očekujući da nas samo prati. Prostor u kojem nešto učimo jedni pored drugih i, ponekad sasvim neočekivano, jedni od drugih.

Priroda može biti jedno od takvih mesta, ali sigurno nije jedino.

Možda nam zato nije potrebno još više sadržaja koji će svakome dati nešto posebno namenjeno njemu.

Možda nam samo nedostaje malo više mesta na kojima ćemo ponovo imati nešto zajedničko.

I možda sledeće pitanje nije gde ćemo odvesti decu.

Možda je pitanje gde ćemo sledeći put otići i zaista biti zajedno.