Hiking sa kućnim ljubimcima

Pre nego što sam postala mama i pre nego što se našoj porodici pridružio još jedan pas, gotovo svaka moja planinarska tura bila je nezamisliva bez moje četvoronožne saputnice. Zajedno smo prošle mnogo staza, mnogo godišnjih doba i mnogo situacija koje su me, iskreno, naučile gotovo isto toliko o psima koliko i o planinarenju.

Verujem da će se mnogi vlasnici ljubimaca prepoznati u ovome. Kada psa doživljavate kao člana porodice, sasvim je prirodno da poželite da bude deo gotovo svega što radite. Kada volite prirodu, želite da je pokažete i njemu. Kada krenete na hiking, želite da zajedno stvarate uspomene. I zaista, boravak u prirodi može biti jedno od najlepših iskustava koje možete podeliti sa svojim psom. Zajedničke avanture jačaju poverenje između psa i vlasnika, pružaju životinji priliku da istražuje svet na način koji joj je prirodan, zadovoljavaju njene instinkte, a nama daju priliku da svog psa upoznamo u okruženju koje mu mnogo više pripada nego gradski asfalt.

Međutim, upravo tu često pravimo jednu veoma ljudsku grešku.

Toliko ih volimo da počnemo da zaboravljamo da nisu ljudi.

To možda zvuči grubo, ali zapravo govori o našoj ljubavi. Živimo sa njima u stanovima, spavaju na našim krevetima, idu sa nama na putovanja, pričamo sa njima kao sa decom i vrlo lako počnemo da procenjujemo njihove mogućnosti kroz sopstvene želje. A pas svet ne doživljava kao mi. Njegovo telo, instinkti, način rashlađivanja, način kretanja i način donošenja odluka potpuno su drugačiji od naših. Upravo zato odgovornost vlasnika nije da psa povede svuda gde on može da stigne, već da proceni gde će mu zaista biti dobro.

Nije svaki hiking za svakog psa

Kada biramo stazu za sebe, uglavnom razmišljamo o dužini, usponu, vremenskoj prognozi ili tome koliko će biti lepo na vrhu. Kada sa nama ide pas, lista pitanja postaje mnogo duža.

Koliko je star?

Koliko je fizički spreman?

Da li je navikao na duže šetnje?

Da li ima zdravstvene probleme?

Kako podnosi vrućinu ili hladnoću?

Kakva mu je građa tela?

Nije isto povesti haskija na letnji uspon po 30 stepeni i jazavičara preko kamenjara. Nije isto povesti štene koje još uvek ne zna da rasporedi svoju energiju i starijeg psa kome će možda biti potrebne češće pauze. Mlad pas često deluje neumorno i upravo zato lakše ulazi u situacije koje ne ume da proceni, dok stariji pas možda neće pokazati da ga nešto boli sve dok problem ne postane ozbiljan. A kada vodite više pasa različitih karaktera, starosti, graðe i navika, lista prirodno postaje mnogo duža a odgovornost veća.

Kao što plan prilagođavamo sebi kada nismo potpuno spremni, tako ga moramo prilagoditi i njima.

Ljubav nije isto što i sloboda

Jedna od stvari koje sam i sama dugo radila jeste puštanje pasa sa povoca čim izađemo na neku mirniju stazu. Delovalo mi je prirodno. Došli smo u prirodu upravo zato da budu slobodni.

Danas na to gledam drugačije.

Čak i najbolje dresiran pas ostaje pas. Njegov svet čine mirisi, tragovi i instinkti koji će u jednom trenutku nadjačati svaku naučenu komandu. Dovoljno je da oseti divljač, da primeti nešto što ga zainteresuje ili da priđe životinji iz čiste radoznalosti.

Moja starija mešanka jednom je bila puštena svega nekoliko minuta. Nije jurila, nije pobegla, nije pravila problem, bila je bukvalnonuz moju nogu. Samo je prišla da onjuši daždevnjaka. Nisam stigla ni da reagujem. Nekoliko minuta kasnije trčali smo gotovo tri kilometra nazad do automobila sa njom u naručju, a zatim vozili više od sat vremena do najbliže veterinarske ambulante.

Mlađi pas ima potpuno drugačiji problem. U njemu se, čim ugleda divljač, probudi lovački instinkt. U tom trenutku zaboravi i na nas i na dresuru i na sve što je naučio kod kuće i pojuri za divljači kao da više ne postojimo.

Tada sam shvatila nešto veoma jednostavno.

Pas nije neposlušan.

Pas je pas.

A moja odgovornost nije da očekujem da pobedi svoje instinkte, već da ne dozvolim da ga dovedem u situaciju da ga ugroze.

Priroda nije opasna samo zbog zmija

Kada ljudi pomisle na opasnosti u prirodi, najčešće pomisle na poskoke. Međutim, lista je mnogo duža. Krpelji, otrovni insekti, ose, stršljeni, otrovne biljke, divlje svinje, lisice, šakali, jazavci, vodozemci, pa čak i sasvim bezazlene životinje koje kod psa mogu izazvati ozbiljne probleme samo zato što ih je pokušao onjušiti ili uhvatiti.

Tu su i litice, sipari, klizavo kamenje, brze planinske reke, uski prolazi i mesta na kojima pas jednostavno nema jednaku stabilnost kao čovek. Uzeću za primer jednu vrlo neprijatnu i bolnu situaciju kojoj sam na žalost prisustvovala, gde je mladi mešanac lovačkog psa izgubio život voðen njuhom, po malo gušćoj magli tako što je pao sa litice jer nije znao da je tu “kraj”. Bio je pušten sa povodnika a niko od nas nije uspeo da ga uhvati i dozove jer je bio vrlo uzbuðen. To je opasno i za ljude, a kamoli za ljubimce, pogotovo one živahne i neposlušne. Da ne bih dužila ovu tužnu priču jer ste poentu shvatili, odgovornost je na nama i na nama isključivo, da svojim četvoronošcima ovezbedimo bezbedan boravak na avanturama koje su nama interesantne!

Pored fizičkih povreda, ne smemo zaboraviti ni bolesti koje prenose divlje životinje. Zato je redovna vakcinacija pasa, uključujući vakcinaciju protiv besnila, jedna od osnovnih mera odgovornog vlasništva. Lisice i šakali, ali i druge divlje životinje, mogu biti prenosioci besnila, a dovoljan je jedan ugriz ili ozbiljan kontakt da nastane problem koji više nije samo veterinarski, već i javnozdravstveni.

Često čujem komentar: “Nikada nisam video/la sivlje životinje na planini.” I to je sasvim moguće. Većina divljih životinja izbegava čoveka i potrudiće se da nas ne sretnu. Ali problem je u tome što mi prirodu posmatramo svojim očima, dok pas koristi prvenstveno njuh i sluh. On često zna da je neka životinja u blizini mnogo pre nego što mi postanemo svesni njenog prisustva. Upravo zato nije dovoljno procenjivati situaciju samo prema onome što mi vidimo.

Tu dolazimo do još jedne stvari o kojoj retko razmišljamo. Mnogi psi imaju izražen zaštitnički instinkt. Ako procene da je vlasnik ugrožen, pokušaće da ga odbrane, često bez ikakve procene sopstvenih mogućnosti. Moja mešanka od 15kg će sigurno skočiti na medveda bez razmišljana, takva je. Sa druge strane, dešava se i suprotno, pas koji se previše udalji može, kada shvati da ne može sam da se izbori sa divljom životinjom, instinktivno potrčati nazad ka vlasniku tražeći sigurnost, nesvesno dovodeći opasnost pravo do nas.

Pas neće analizirati situaciju kao čovek. Neće procenjivati rizik niti razmišljati o posledicama. Reagovaće instinktivno, a upravo zbog toga najveći deo odgovornosti ostaje na nama. Zato je bitno da svog ljubimca poznajemo dobro, sa predvidino situacije i sprečimo ih unapred.

Priroda nije igralište.

Ona je dom mnogih drugih bića, a mi smo u njoj samo gosti, zajedno sa svojim ljubimcima.

Bezbednost počinje mnogo pre nego što zakoračimo na stazu

Kada razmišljamo o bezbednosti u prirodi, često mislimo samo na ono što nas čeka kada izađemo iz automobila. Međutim, veliki deo odgovornosti završava se mnogo ranije, još kod kuće. Kao što ćemo proveriti da li nam je ispravna oprema (nadam se) ili da li smo poneli dovoljno vode, tako bi trebalo da razmišljamo i o zdravlju naših ljubimaca.

Redovna vakcinacija podrazumeva se sama po sebi, ali jednako važna je i zaštita od spoljašnjih i unutrašnjih parazita. Boravak u prirodi znači mnogo veći kontakt sa krpeljima, buvama, komarcima i drugim insektima nego što ga imaju gradski psi. Danas postoje preparati sa širokim spektrom delovanja koji štite od većine najčešćih parazita i upravo oni predstavljaju jednu od najboljih preventivnih mera za pse koji često borave napolju. Ljudi često zaboravljaju da nisu samo krpelji problem. U pojedinim područjima čak i ubod komarca može preneti srčanog crva, bolest koja dugo može ostati potpuno neprimećena, a ostaviti ozbiljne posledice po zdravlje psa.

I kada se avantura završi, posao još nije gotov. Posle svake ture izdvojim nekoliko minuta da pregledam svoje pse. Pogledam šape, prostor između prstiju, prepone, pazuhe, vrat i uši, jer upravo na tim mestima najčešće pronađemo krpelje ili sitne povrede koje tokom šetnje uopšte nismo primetili. Nekada će to biti samo trn, nekada sitna posekotina od kamenjara, ali upravo te male stvari, ako ih zanemarimo, vrlo lako postanu veliki problem nekoliko dana kasnije.

Priroda ne bira godišnje doba

Većina ljudi opasnosti vezane za pse povezuje isključivo sa letnjim vrućinama, ali iskustvo me je naučilo da svako godišnje doba nosi svoje izazove.

Psi, za razliku od ljudi, ne regulišu telesnu temperaturu na isti način. Oni se ne znoje preko cele površine tela, već se rashlađuju prvenstveno dahtanjem, dok jastučići na šapama imaju znatno manju ulogu nego što mnogi misle. Upravo zato mnogo teže podnose visoke temperature, naročito kada dugo hodaju uzbrdo ili kada na stazi nema prirodnog hlada.

Ako primetite da pas intenzivno dahće, usporava, zaostaje ili odbija da nastavi kretanje, nemojte čekati da se “sabere”. Pronađite hlad, ponudite mu vodu u manjim količinama i po potrebi ga postepeno rashladite kvašenjem stomaka, prepona i šapa. Mnogi iz najbolje namere posegnu za ledenom vodom, ali naglo hlađenje može dodatno opteretiti organizam. Mnogo je važnije rashlađivati psa postepeno nego brzo.

Međutim, ni zima nije ništa manje zahtevna. Sneg skriva led, rupe i kamenje koje često ne vidimo ni mi, a kamoli pas koji trči nekoliko metara ispred nas. Između prstiju mogu se stvarati grudvice leda koje otežavaju hodanje i izazivaju bol, dok niske temperature kod pasa sa kraćom dlakom ili sitnijom građom mogu dovesti i do pothlađivanja. Zato i zimi vredi s vremena na vreme zastati, pogledati šape i proveriti kako se pas oseća, umesto da pretpostavimo da mu gusta dlaka rešava svaki problem. Mnogima deluje odbojno, ali ja svojim psima obučem adekvatnu zaštitu u toku zime, pogotovo kada boravimo na planinama sa dosta snega i veoma niskim temperaturama. Mlaði pas kratkodlak a starija dama ima kratke noge i često se brzo smrzne, i razlog tome je očuvanje njihovog zdravlja a ne pomodarstvo.

Ni podloga nije zanemarljiva. Leti usijani kamen može izazvati ozbiljne opekotine jastučića, dok oštar kamenjar tokom cele godine može dovesti do posekotina i habanja šapa. Danas postoje zaštitne cipelice za pse koje mnogima deluju kao nepotreban dodatak, ali na pojedinim terenima one zaista mogu sprečiti ozbiljne povrede i trebalo bi ih razmatrati ukoliko već svoje ljubimce vodimo sa sobom na takav teren.

Voda nije luksuz

Jedna od stvari koju nikada ne prepuštam slučaju jeste voda, pogotovo leti. Ako znam da na stazi nema sigurnog izvora ili potoka, nosim je i za sebe i za pse. Danas postoje lagane sklopive činije koje zauzimaju gotovo zanemarljivo mesto u rancu, kod nas često vise na rancu, a mnogo znače kada pas treba da se odmori ili rashladi.

Čak i kada prolazimo pored potoka, ne dozvoljavam da piju iz svake vode na koju naiđemo. Kao ni mi, ni psi ne bi trebalo da piju iz izvora za koje ne znamo šta se nalazi uzvodno. Nekada je mnogo bezbednije poneti koji kilogram više u rancu nego kasnije razmišljati da li je upravo ta voda bila uzrok problema. Takoðe, više vode nekada ponesem za njih kada šetamo leti, iz gore navedenih razloga jer nekad tom istom vodom moram da kvasim stomake i šapice.

Nadati se najboljem, pripremiti se za najgore

Jedna navika koju sam stekla tek posle nekoliko neprijatnih iskustava jeste da pre svake ozbiljnije ture proverim gde se nalazi najbliža veterinarska ambulanta. Nadam se da mi ta informacija nikada neće zatrebati, ali iskustvo me je naučilo da u hitnim situacijama nije vreme za pretraživanje interneta ili raspitivanje po okolnim selima. Tada svaki minut može biti važan.

Ponekad je najveća ljubav ostaviti psa kod kuće

Mislim da je jedna od najtežih lekcija koju sam naučila kao vlasnik pasa upravo to da ljubav prema njima ne znači da moraju biti deo svake naše avanture.

Nekada sam zaista mislila da je najbolji dan za mog psa upravo onaj koji provede sa mnom, bez obzira gde idemo. Vremenom sam shvatila da sam tu želju mnogo više imala ja nego oni.

Postoje planine koje jednostavno nisu za pse.

Postoje ture koje nisu za štence.

Postoje ture koje nisu za stare pse.

Postoje ture koje nisu za pse sa kratkim nogama, guste dlake ili zdravstvenih problema.

Postoje dani kada je jednostavno previše toplo.

Postoje dani kada je led previše opasan.

I postoji bezbroj situacija u kojima će pas bezbednije i prijatnije provesti nekoliko sati kod kuće nego na stazi na kojoj će se boriti sa uslovima koje nije birao.

To ne znači da mu uskraćujemo život.

Naprotiv.

To znači da konačno donosimo odluku u njegovom interesu, a ne u našem.

Mislim da često upadnemo u zamku da svoje želje projektujemo na životinje. Želimo da budu na svakoj fotografiji, da osvoje svaki vrh sa nama, da budu deo svakog putovanja, svakog kampovanja i svake avanture. Međutim, ljubimci ne razmišljaju o vrhovima, fotografijama niti društvenim mrežama. Njima nije važno da li su bili na najvišoj planini u zemlji. Njima je važno da budu sa svojim čovekom, da se osećaju sigurno i da ono što rade mogu da rade bez bola, straha i iscrpljenosti.

Upravo zato sam poslednjih godina počela drugačije da planiram svoje izlete. Otkako sam postala mama, a našoj porodici se pridružio još jedan pas, shvatila sam da se priroda može doživljavati na mnogo različitih načina. Nekada biramo zahtevniju turu na kojoj će psi ostati kod kuće. Nekada biramo kraću, mirniju i bezbedniju stazu upravo zato da bi mogli da pođu sa nama. Nekada se čitava avantura prilagodi detetu i psima, a ne našim planinarskim ambicijama.

I iskreno, počela sam da uživam u tome.

Lepo je kada upravo oni određuju tempo dana. Kada zastanemo zato što pas želi da onjuši trag u travi ili zato što dete želi da baci kamenčić u potok. Nekada sam mislila da me takva zaustavljanja usporavaju. Danas mislim da me upravo ona uče kako se priroda zaista doživljava.

Možda je to i najveća razlika između odlaska u prirodu i njenog istinskog doživljavanja. Jedno podrazumeva da mi vodimo avanturu. Drugo da ponekad dozvolimo prirodi, deci ili našim životinjama da povedu nas.

Na kraju, verujem da odgovoran vlasnik nije onaj koji psa vodi svuda, već onaj koji zna kada treba da ga povede, a kada da ga ostavi kod kuće. Ljubav se ne meri brojem zajedničkih osvojenih vrhova, već brojem puta kada smo bili spremni da svoju želju stavimo po strani kako bismo zaštitili biće koje od nas u potpunosti zavisi.

Ako me danas neko pita šta je najvažniji savet koji mogu da dam ljudima koji žele da planinare sa svojim psom, odgovor verovatno neće biti ni kakav povodac da kupe, ni kakvu opremu da ponesu.

Reći ću im da najpre upoznaju svog psa.

Da nauče kako razmišlja, kako reaguje, čega se plaši, šta ga raduje i gde su njegove granice.

Jer tek kada zaista upoznamo svog četvoronožnog saputnika, možemo doneti odluke koje nisu dobre za nas, nego za njega.

A mislim da upravo to znači voleti psa odgovorno.