Kada planinari postanu roditelji: gde sa decom u prirodu?

Ne mora svaki porodični izlet da bude ozbiljna planinarska tura, ali ne mora ni da se završi u gradskom parku. Između ta dva postoji ogroman prostor koji ponekad zaboravimo: nekoliko kilometara kroz šumu, dan pored reke, odlazak do vodopada, peščani put kroz ravnicu, prvi vidikovac, neobična stena, izvor, kampovanje ili čitav vikend tokom kojeg ćemo jedan kraj upoznati na nekoliko potpuno različitih načina.

Ovaj tekst, međutim, pišem pre svega roditeljima koji su i sami planinari. Jer kada smo navikli da slobodno vreme provodimo na stazama, vrlo je prirodno da nam planine nedostaju kada dobijemo dete, ali i da unapred zamišljamo kako ćemo jednog dana sve ono što volimo jednostavno nastaviti da radimo zajedno sa njim. Zamišljamo dete u nosiljci na nekom visokom vrhu, prve male planinarske cipele, zajedničke uspone i ture koje smo nekada prolazili sami. Samo što postoji jedna stvar koju tada još ne možemo da znamo: možda naše dete uopšte neće voleti planinarenje onako kako ga volimo mi.

To sam i sama vremenom počela drugačije da posmatram. Ako želim da planine jednog dana postanu deo života mog deteta, ne moram prvo da ga naučim da prelazi kilometre, stiže do vrhova ili prati moj tempo. Mnogo mi je važnije da mu priroda najpre postane poznato i prijatno mesto. Da provede dovoljno vremena u šumi, pored reke, na livadi i planinarskoj stazi bez osećaja da negde mora da stigne; da može da zastane zbog kamena koji mu je zanimljiv, da hoda dok mu prija, da deo puta bude nošen i da se nekada vratimo mnogo ranije nego što sam ja planirala.

Postepeno uključivanje deteta u planinarske aktivnosti zato za mene ne znači postepeno povećavanje kilometraže, već postepeno upoznavanje sa čitavim načinom boravka u prirodi. Kampovanje jednu noć, nekoliko kilometara uz reku, prvi vodopad, šetnja kroz šumu ili dan proveden istražujući neko novo mesto mogu biti jednako važni kao prva prava planinarska tura. Tek kasnije ćemo videti šta mu od svega toga prija, šta ga privlači i da li će planine jednog dana voleti na isti način kao ja — ili na neki sasvim svoj.

Zato ni mesta u nastavku nisam birala prema tome koliko su visoka, koliko kilometara možemo da pređemo ili koliko impresivno zvuče planinarima. Birala sam ih zato što pružaju prostor da dete polako uvedemo u prirodu i planinarenje, umesto da ga odmah uvedemo u naše planinarenje.

Ovo su jednostavno neka od mesta koja volimo i koja bih preporučila ljudima koji žele da sa decom izađu malo dalje od klasičnih gradskih sadržaja. Na nekima možemo napraviti ozbiljniju planinarsku turu, na nekima prespavati u šatoru, negde ćemo prošetati nekoliko kilometara, a negde je sasvim dovoljno da provedemo nekoliko sati istražujući prirodu.

I gotovo sva su posebno lepa u jesen.

Kada prođu najveće letnje vrućine, temperature ponovo postaju prijatnije za duže dane napolju, šume menjaju boje, a povlačenjem guste vegetacije počinju da se otkrivaju stene, klisure, prerasti i oblici reljefa koji tokom leta često ostanu skriveni zelenilom.

Kosmaj – kada nam ne treba velika organizacija

Kosmaj je jedno od onih mesta na kojima ne moramo da napravimo veliki plan da bismo proveli lep dan u prirodi. Upravo zato ga volim za izlete sa malim detetom. Možemo napraviti nekoliko kilometara kroz šumu, izabrati neku od brojnih staza, spojiti nekoliko zanimljivih tačaka ili jednostavno krenuti bez ambicije da tog dana moramo nešto posebno da „završimo“.

Za porodice iz Beograda i okoline posebno je praktičan jer ne zahteva višesatno putovanje da bismo izašli iz grada i našli se u pravoj šumi. To ga čini zgodnim i za prve porodične izlete, kada još uvek ne znamo kako će dete reagovati na duže hodanje, koliko će želeti da istražuje i koliko će na kraju biti potrebno da ga nosimo.

Sa starijim detetom možemo napraviti konkretniju planinarsku rutu, dok sa sasvim malim možemo hodati koliko mu odgovara, praviti duge pauze, jesti napolju i vratiti se kada procenimo da je dovoljno.

Takva mesta su važna upravo zato što pokazuju da boravak sa decom u prirodi ne mora svaki put da bude veliki projekat.

Deliblatska peščara – priroda koja ne liči na planinu

Deliblatska peščara je sasvim drugačija priča. Ovde nema visokog vrha koji treba dostići, ali ima peščanih puteva, dina, šuma, stepskih predela i jednog veoma specifičnog prostora koji se razlikuje od gotovo svega što dete može da vidi na klasičnom planinskom izletu.

Sa malim detetom upravo to može biti najveća prednost. Pesak pod nogama, tragovi životinja, različite biljke, šišarke, otvoreni prostori i stalne promene pejzaža daju dovoljno razloga za istraživanje čak i kada ne pređemo mnogo kilometara.

Peščaru, međutim, nikada ne bih poistovetila sa „lakim“ samo zato što je u Vojvodini i nema veliku nadmorsku visinu. Otvoren teren, jako sunce, visoke temperature, nedostatak vode i orijentacija mogu napraviti ozbiljan problem. Zbog toga je ne bih birala za dugo hodanje sa malim detetom tokom najvećih letnjih vrućina.

Jesen joj, sa druge strane, izuzetno prija. Temperature su prijatnije, boje se menjaju, a čitav pejzaž dobija drugačiji karakter. Peščara je možda i jedan od najboljih primera koliko zanimljiva priroda nema nužno nikakve veze sa velikom nadmorskom visinom. Zato je Deliblatska peščara u jesen upravo bila naš izbor za prvu bebinu šetnju kada je imao 2 meseca.

Zagajička brda – kada Vojvodina prestane da izgleda ravno

Zagajička brda su jedno od onih mesta koja izgledaju gotovo kao da su se našla na pogrešnom delu karte. Talasasti travnati predeli, šumarci, peščano zemljište i otvoreni horizont daju potpuno drugačiju sliku Vojvodine od one na koju smo navikli.

Za dete je teren zanimljiv upravo zato što se neprestano menja. Malo se penjemo, malo spuštamo, iza jednog brežuljka pojavljuje se sledeći, a otvoren prostor omogućava potpuno drugačiji način istraživanja od šumske staze.

Sa malim detetom nema nikakve potrebe prelaziti čitavu zamišljenu rutu. Nekoliko uspona i silazaka, pauza na travi i dovoljno vremena da istražuje prostor mogu sasvim lepo ispuniti dan.

U jesen su mi posebno lepa jer boje trave i niske vegetacije dodatno naglašavaju sam reljef. To je jedno od onih mesta na kojima vrlo lako zaboravimo koliko smo zapravo nisko.

Uzmite u obzir da je put iz peščare ipak dugačko pešačenje, dok dolazak iz istoimenog sela Zagajica vodi putem koji nije dobro obeležen i lako pristupačan pogotovo ako je put blatnjav zbog vremenskih uslova. Zato se pre odlaska uverite da ste dobro proverili prilaz i kako stići do Zagajičkih brda. Iz našeg iskustva, ali i mnogih drugih put nije uvek lako pronaći, zato smo smislili jednu šaljivu izreku: “Ko se barem jednom nije izgubio na putu do Zagajičkih brda taj nikad nije bi bio tamo.” 😊

Vršački breg – pravi planinarski izlet u Vojvodini

Vršački breg pruža drugačiji tip izleta od Zagajičkih brda i Deliblatske peščare. Ovde već imamo šumu, konkretnije uspone, stene i mogućnost da izaberemo između kraće šetnje i pravog planinarskog dana.

Upravo zbog toga mi se dopada za porodice. Ne postoji samo jedan način da ga upoznamo. Sa malim detetom možemo izabrati kraću i jednostavniju varijantu, dok sa starijim detetom koje već ima iskustva možemo planirati više hodanja i konkretniju turu.

Ne moramo prvi put uraditi sve.

Možemo se vratiti za godinu ili dve i istu planinu upoznati potpuno drugačije. To je jedna od stvari koje posebno volim kod porodičnog planinarenja: ista mesta mogu na neki način da rastu zajedno sa detetom.

Za one hrabre i iskusne postoje i razne MTB staze za decu i odrasle, pa možete voziti bicikl po brdima, a do skoro svake tačke se može doći automobilom i dalje izabrati sadržaj. Vrśački breg je ujedno i najviša tačka Vojvodine, pa će uz sav sadržaj koji nudi deci verovatno biti interesantna činjenica da su posetili najvišu tačku jedne oblasti u svojoj zemlji.

Homoljske planine – od dana pored Mlave do ozbiljnog planinarenja

Homolje je možda najbolji primer zašto ne volim da čitava područja jednostavno delimo na ona koja „jesu“ ili „nisu“ za decu. Na relativno malom prostoru možemo napraviti potpuno različite porodične avanture: provesti nekoliko sati uz reku, prespavati jednu noć u šatoru, napraviti laganu šetnju, otići do izvora i pećina ili krenuti na ozbiljnu planinarsku turu.

Čvarinac, ispod Ježevca i u blizini Manastira Gornjak, jedna je od najjednostavnijih mogućnosti za porodicu sa malim detetom. Do njega se može prošetati uz Mlavu, a samo izletište pruža mogućnost da se dan provede pored reke bez potrebe da se odlazak pretvori u veliku planinarsku turu.

Tu se nalazi i istoimeni restoran, može se napraviti roštilj, a postoji i mogućnost kampovanja. Meni je upravo ovo zanimljiva opcija za porodicu koja želi da proba nešto više od jednodnevnog izleta, a još nije spremna za višednevno kampovanje. Ponesemo svu svoju opremu, postavimo šator, provedemo popodne i veče napolju, prespavamo jednu noć i sledećeg dana se vratimo. Kampovanje je tada samo po sebi avantura, a restoran “Gornjak” nudi i smeštaj kom možete pristupiti čak i u toku noći ako se najavite, pa ukoliko se u bilo kom trenutku tokom kampovanja odlučite da to nije za vas imate mogućnost da noć sa decom ipak provedete u toplom krevetu i sutra nastavite dalje.

Za porodicu koja već planinari, boravak na Čvarincu može da se spoji i sa planinarenjem na Ježevcu, pa isto mesto odjednom postaje baza za potpuno drugačiji vikend. Upravo zato mi se ovaj kraj dopada: jedna porodica može doći samo zbog reke i kampovanja, dok druga na istoj lokaciji može spojiti noćenje u šatoru sa konkretnom planinarskom turom.

Ipak imajte u vidu da se staza do vrha Ježevac od manastira Gornjak računa kao srednje teška planinarska staza zbog pojedinih strmih uspona na samoj stazi iako iznosi svega 5km u jednom pravcu. Za ovu avanturu će vam biti potrebna odlična kondicija i planinarska oprema. Konkretna trasa ide putem kroz šumu u potpunosti, tek pred sam vrh se krećete po kamenjaru i niskom rastinju tako da je ne bih preporučila roditeljima koji svoju decu tek uvode u svet planinarenja. Takoðe ako dete nosite u planinarskoj nosiljci pojedini delovi mogu biti izuzetno naporni zbog strmijih uspona, a kamenjar pred sam vrh čak i nebezbedan kada roditelj već postane umoran. Zato bih vam preporučila da uspon na Ježevac planirate sa iskusnom i starijom decom (9+godina) ili sa mlaðom samo ukoliko znate teren, imate potrebnu opremu, fizičku spremu i iskustvo na nekim lakšim stazama sa mlaðim decom.

Sasvim drugačiju avanturu pruža izvor Komnenske reke u Homolju. Do njega već treba pešačiti, ali je put jedan od najlepših delova izleta, jer se najvećim delom kreće uz reku, a na nekoliko deonica prolazi i kroz samu vodu. Zbog toga bih ovu konkretnu preporuku, za razliku od većine drugih mesta u tekstu, radije ostavila za topliji deo godine.

Sa detetom mi je sasvim dovoljno da cilj tog dana bude sam izvor. Nekoliko kilometara do njega i povratak već mogu napraviti sasvim ozbiljan dan za male noge, naročito kada računamo sva zastajanja, istraživanje vode, kamenja i okoline.

U tom području nalaze se i Pogana i Hajdučka pećina, pa čitav izlet može postati mnogo više od običnog hodanja do jedne tačke.

Staza se, međutim, može nastaviti i dalje, prema Velikom Vranju. Tu već prestaje priča o laganom porodičnom izletu. Duže varijante koje povezuju Vranj, pećine i izvor predstavljaju ozbiljnu celodnevnu planinarsku turu i zahtevaju dobru kondiciju, pripremu, odgovarajuću opremu i iskustvo. To nije nešto što bih preporučila ljudima sa malom decom koja inače ne planinare.

I možda baš Homolje najbolje pokazuje šta podrazumevam kada kažem da neko područje može biti odlično za porodice, a da istovremeno nije svaka njegova staza „porodična staza“.

Možemo prespavati jednu noć na Čvarincu i provesti dan uz Mlavu. Možemo spojiti kampovanje sa Ježevcem. Možemo otići samo do izvora Komnenske reke. A možemo krenuti i na ozbiljnu planinarsku turu.

Planina je ista. Avanturu biramo prema ljudima koje vodimo sa sobom.

Miroč – planina koju vredi upoznavati polako

Miroč bih svakako izdvojila kao zasebnu preporuku, a ne samo kao dodatak Đerdapu. Ovo je planina na kojoj možemo napraviti pravi planinarski dan, ali i čitav boravak organizovati mnogo sporije, posebno ako putujemo sa malim detetom.

Jedna od najlepših opcija je vidikovac Ploče, odakle se otvara potpuno drugačiji pogled na Dunav i Đerdapsku klisuru. Za porodicu čije dete već planinari, put do vidikovca može biti centralna avantura tog dana. Sa sasvim malim detetom, naravno, ista ruta zahteva drugačiju procenu: koliko će dete hodati, koliko ćemo ga nositi, kakvi su uslovi i koliko vremena imamo za povratak. Mi smo naše dete poveli na ovu turu prvi put sa 10 meseci i celu turu je proveo u nosiljci što je na pojedinim delovima bilo naporno za nas, ali ne i neizdrživo. Staza je relativno kratka i lepa, vijugava ali uspon je konstantan, osim kratkog ravnog dela pred sam vidikovac tako da to imajte u vidu. Takoðe, podloga je pretežno zemlja i sipar pa je to jedan od faktora koji treba računati kada procenjujete napor, i računati i na silazak po takvom strmom terenu, što se važi i za gore pomenut Ježevac na Homolju.

I upravo je to važno kada govorimo o porodičnim preporukama. Ne postoji jedna granica na kojoj staza odjednom postaje „za decu“. Postoji konkretno dete, konkretan dan i odrasla osoba koja mora da donese odluku.

Ali Miroč ima još jednu veliku prednost: oko njega postoji toliko različitih prirodnih i kulturnih sadržaja da ne moramo čitav vikend da gradimo oko planinarenja.

Prerasti istočne Srbije – Valja, Rajska i Vratna

Ako bih birala prirodne pojave koje mogu da fasciniraju dete bez gotovo ikakvog objašnjavanja, prerasti bi sigurno bile među njima.

Valja prerast i Rajska prerast, kao i prerasti Vratne, daju sasvim drugačiji doživljaj od klasične planinarske staze. Ogromni prirodni kameni lukovi, voda, stene i prolazi sami po sebi izgledaju dovoljno neobično da pokrenu istraživanje.

Za dete su ovakva mesta gotovo prirodna učionica geologije, ali bez potrebe da ih pretvaramo u čas. Kako je nastala rupa kroz čitavu stenu? Da li je ovde nekada tekla voda? Kako voda uopšte može da promeni kamen? Koliko dugo je potrebno da nastane nešto ovakvo?

Ne moramo odmah znati sve odgovore.

Dovoljno je da dete prvo vidi, dodirne i doživi. Jednog dana će ono što je videlo dobiti stručni naziv, ali će pojam već imati iskustvo iza sebe.

Upravo su prerasti i Miroč odlični za povezivanje u duži boravak u ovom delu Srbije, umesto da se dođe samo zbog jedne tačke, fotografiše i ode kući.

Prerasti posebno volimo da posećujemo u kasnu jesen kada nema vegetacije jer se tada skriveni delovi odjednom otvore pred vama, ali bilo koje godišnje doba je dobra odluka za ovu avanturu. Većina prerasti je vrlo lako dostupna kolima, putevi su relativno dobri i nije vam potrebna nikakva posebna oprema. Ipak, kod posete Rajskoj prerasti bih uzela u obzir da se kraćom stazom zimi ipak jedan deo pred sam ulaz mora proći kroz vodu, tako da bih zimsku posetu porodičnu ipak preskočila. Takoðe za konkretno Rajsku prerast nivo vode u bilo kom delu godine zna da varira, a put do nje je strm i klizav pa bih ovu avanturu preporučila roditeljima sa starijom decom koja godaju sama. Na samom prilazu pećini postojindosta klizavog kamenja pa bi prelazak zahtevao dosta pažnje zbog potencijalnih povreda. Mi smo lično Rajsku prerast posetili u zimu i bez deteta, ali prerasti na reci Vratni, kao i Valja prerast su zaista vrlo lako dostupne u bilo kom periodu godine i ne zahtevaju posebnu pripremu.

Đerdap – od planinarskog izleta do malog istraživačkog putovanja

Ako imamo dva ili više dana, čitavo područje Đerdapa i Istočne Srbije može postati jedna od najbogatijih porodičnih avantura na ovom spisku.

Planinarenje na Miroču i odlazak do Ploča mogu biti aktivniji deo putovanja, a zatim potpuno promenimo tempo. Možemo posetiti Lepenski Vir, Dunav upoznati sa vode kroz plovidbu Đerdapskom klisurom, istraživati druge delove nacionalnog parka, a u širi plan putovanja uključiti i Srebrno jezero.

Za dete je to ogromna količina sveta na relativno malom prostoru.

Jednog dana hoda kroz šumu i Dunav gleda sa visine. Zatim se vozi brodom kroz klisuru i iste stene posmatra odozdo. Posle toga dolazi na mesto na kojem su ljudi živeli pre više hiljada godina. Priroda, geografija, istorija i arheologija više nisu odvojene lekcije iz različitih knjiga, već različiti slojevi jednog istog prostora.

I ne moramo sve da obiđemo.

To je možda još važnije.

Uzrast deteta, njegove mogućnosti, iskustvo i raspoloženje treba da diktiraju tempo. Sa starijim detetom ovo može biti veoma aktivan vikend. Sa dvogodišnjakom ćemo možda jednog dana napraviti jednu veću stvar, a ostatak provesti mnogo sporije. Ako nam za isti sadržaj trebaju tri dana umesto dva, ništa nismo izgubili.

Program treba prilagoditi porodici, a ne porodicu programu.

Divčibare – kada želimo nešto više od šetnje

Divčibare mogu biti lep sledeći korak kada imamo malo vremena i u prirodi i želimo da porodični izlet dobije malo više planinarskog karaktera.

Ljuti krš pruža mogućnost konkretnijeg kretanja i drugačijeg terena, dok vodopad na Stražarskom potoku može biti cilj potpuno drugačijeg izleta. Upravo ta mogućnost izbora čini Divčibare zanimljivim za porodice: ne moramo svakog dana da radimo istu vrstu aktivnosti.

Jednog dana možemo imati planinarski cilj, drugog otići do vode, a trećeg jednostavno provesti vreme napolju.

Ovde bih, međutim, ponovo napravila razliku između toga da je neko mesto popularno među porodicama i toga da je svaka njegova ruta primerena svakom detetu. Stanje podloge, usponi, mokre stene, lišće i vremenski uslovi u jesen mogu značajno promeniti zahtevnost onoga što leti izgleda jednostavno. Mi smo konkretno ovu trasu posetili prvi put sa detetom kada je imao 7 meseci u prolećnom periodu, od opreme nismo nosili ništa konkretno osim planinarskih cipela i dovoljno dečijih stvari. Nismo imali ni planinarsku nosiljku jer su one predviðene za decu od 9+ meseci koja su već stabilna, pa smo veliki deo puta nosili bebu u kengur nosiljci. Preskočili smo spust do vodopada na Stražarskom potoku jer kengur nosiljka nije bezbedno rešenje pošto roditelj ne vidi gde staje, a sam spust do vodopada je prilično strm i klizav zbog trave kojom je pokriven. Poseta Ljutom kršu je ipak moguća. Staza nije dugačka, ide kroz prelepu borovu šumu, a ovo je samo jedan od predloga šta sve možete videti i raditi na Divčibarama.

Zlatibor – planina postoji i van centra

Zlatibor danas toliko povezujemo sa turističkim centrom da ponekad zaboravimo koliko prostora postoji čim se od njega udaljimo.

Čigota i Prevlja mogu pružiti pravi planinarski dan porodici koja želi više kretanja, dok Gostiljski vodopad može biti zaseban i mnogo jednostavniji cilj. Zbog toga nekoliko dana na Zlatiboru ne mora da izgleda kao niz istih aktivnosti.

Jednog dana možemo planinariti. Drugog otići do vodopada. Trećeg napraviti kratku šetnju ili jednostavno provesti vreme napolju.

Sa malom decom mi je upravo ta mogućnost menjanja intenziteta posebno korisna. Dete nije svakog jutra jednako raspoloženo, vreme neće uvek sarađivati sa našim planom i nema potrebe da svaki dan odmora pretvaramo u turu koja mora biti završena. Meðutim mi uvek najradije biramo da ostanemo daleko od gradske gužve na Zlatiboru i stacioniramo se u maloj planinskoj kući “Previja” od koje su svi ovi sadržaji vrlo blizu kolima, a oko same vikendice postoji bezbroj stvari koje možete osmisliti i raditi sami, od šetnje po obližnjoj borovoj šumi, branja cveća po livadi, sankanja na brdašcetu iznad vikendice, ili pravljenja roštilja na platou, ovo je iskreno jedna od naših omiljenih destinacija kada želimo da provedemo par dana u potpunom miru, na čistom planinskom vazduhu, da nemamo nikakav plan i program šta ćemo posećivati, da prosto budemo napolju ali da se ipak ne odreknemo svih modernih pogodnosti.

Sokobanja – kada želimo da imamo više opcija

Sokobanja i njena okolina su mi zanimljive upravo zato što porodica ne mora unapred da veže ceo boravak za jednu aktivnost. Možemo kombinovati šetnje, prirodu i istraživanje okoline i svakog jutra odlučiti koliko tog dana zapravo želimo.

Takva fleksibilnost sa malim detetom vredi mnogo više nego što izgleda.

Ako se vreme promeni, ako je dete umorno ili ako jednostavno shvatimo da plan koji smo napravili nije realan, možemo da ga promenimo. Porodični izlet ne bi trebalo da bude test izdržljivosti ni za dete ni za roditelje. Najviše volimo da odsednemo u hotelu “Sunce” koji nudi dodatni sadržaj za porodicu a zanimljivosti Sokobanje su nam u neposrednoj blizini, kao i planina Rtanj ukoliko se ipak zaželimo ozbiljnog planinarenja.

Rudnik – šuma i planinarenje bez velikih visina

Rudnik je još jedan lep primer planine koja pokazuje da za dobar planinarski dan nisu potrebne ogromne nadmorske visine.

Šume, reljef i različite mogućnosti kretanja daju dovoljno prostora da izaberemo trasu prema iskustvu porodice, a jesen čitavom kraju daje poseban karakter.

Za porodicu koja polako prelazi sa kratkih šetnji na duže boravke na stazi, ovakva mesta mogu biti mnogo korisnija od potrebe da se odmah traži što viši ili poznatiji vrh.

Dete ne mora prvo da nauči da ide daleko.

Prvo treba da nauči kako izgleda biti u prirodi.

Zasavica – priroda ne počinje i ne završava se planinama

Na ovom spisku namerno nisu samo planine.

Specijalni rezervat prirode Zasavica pruža potpuno drugačiji način upoznavanja prirode. Umesto uspona i stena, ovde su u centru voda, vlažne livade, šume i bogat biljni i životinjski svet. Rezervat ima edukativne staze i mogućnost vožnje čamcem, pa se priroda može upoznavati na sasvim drugačiji način.

Meni je važno da dete upozna i takve prostore. Ako prirodu svedemo samo na planine i šume, propuštamo čitave ekosisteme. Močvare i vlažna staništa možda nemaju spektakularan vrh na kraju staze, ali su neverovatno bogata životom; na Zasavici je, na primer, zabeleženo oko 180 vrsta ptica.

Zaštićena područja imaju svoja pravila, pa njih uvek treba proveriti neposredno pre dolaska, posebno ako putujemo sa ljubimcem.

Bojčinska šuma – kada imamo samo nekoliko sati

Nećemo svakog vikenda imati dva slobodna dana, savršenu prognozu i dete raspoloženo za nekoliko sati vožnje.

I zato su nam potrebna i mesta poput Bojčinske šume.

Ne mora biti „velika avantura“ da bi bila vredna odlaska. Nekada želimo samo nekoliko sati među drvećem, kratko hodanje, hranu napolju i dovoljno prostora da dete istražuje bez velikog plana.

U stvarnom porodičnom životu upravo takva mesta mogu biti među najvažnijima, jer priroda onda ne postaje nešto za šta čekamo godišnji odmor, produženi vikend ili savršeno organizovanu turu.

Postaje deo običnog života.

„Pogodno za decu“ ne znači mnogo bez konteksta

I ovo mi je možda najvažnija napomena uz čitav spisak.

Kada kažem da bih neko mesto preporučila porodicama, ne kažem da je svaka staza na tom području bezbedna i primerena svakom detetu, ali ni roditelju.

Dete od dve godine, dete od sedam i dete od dvanaest godina nemaju iste mogućnosti. Ali ni dvoje dece istog uzrasta nisu ista. Jedno odmalena provodi vreme u prirodi, drugo prvi put hoda nekoliko kilometara po neravnom terenu. Jedno će deo puta biti u nosiljci, drugo će ga preći samo. Jedno obožava hodanje, drugo će nakon prvog kilometra želeti da stane.

Uzrast je samo jedan podatak.

Pre polaska treba pogledati konkretnu trasu, dužinu i visinsku razliku, podlogu, vremensku prognozu, temperaturu, izloženost terena, dostupnost vode, mogućnost ranijeg povratka i količinu dnevnog svetla. Treba razmišljati i o sopstvenom iskustvu, jer odrasla osoba na ovakvom izletu ne vodi samo sebe.

Jesen je predivna za prirodu, ali donosi i kraće dane, hladnija jutra, mokro lišće, blato, klizave stene i brže promene vremena. Staza koju smo bez problema prošli tokom suvog letnjeg dana u oktobru ili novembru može biti sasvim druga priča.

Zato nijedan spisak sa interneta, pa ni ovaj, ne treba posmatrati kao zamenu za proveru konkretne trase i uslova neposredno pre odlaska.

Od svakog kraja po nešto – i za nekoga ponešto

Kada sva ova mesta stavim jedno pored drugog, možda mi se najviše dopada upravo to što međusobno gotovo da nemaju šta da porede.

Kosmaj nije Đerdap. Deliblatska peščara nije Homolje. Zagajička brda nisu Zlatibor. Prerasti ne pružaju isto iskustvo kao Zasavica, niti dan u Bojčinskoj šumi treba da izgleda kao planinarska tura na Miroču.

I ne treba.

Srbija je dovoljno raznovrsna da porodičnu avanturu možemo pronaći gotovo u svakom njenom kraju i za gotovo svaku fazu odrastanja. Imamo ravnice, peščare, stepe, šume, planine, klisure, reke, vodopade, izvore, pećine, prerasti, vidikovce i močvarna staništa. Imamo mesta za nekoliko sati i krajeve u kojima možemo provesti čitav vikend, a da ni tada ne vidimo sve.

Imamo mesta na kojima dete može da napravi svoje prve kilometre, ali i ona na koja ćemo se možda vratiti nekoliko godina kasnije da zajedno napravimo ozbiljnu turu.

Ista mesta ne moramo ni doživeti samo jednom.

Danas sa svojim dvogodišnjakom na nekom mestu pređem nekoliko kilometara, deo puta ga nosim i stanem mnogo više puta nego što bih stala sama. Za nekoliko godina možda ćemo se vratiti i napraviti potpuno drugačiju turu. Ono što je danas potok pored kojeg želi da provede pola sata jednog dana može postati samo deo puta prema nekom mnogo udaljenijem cilju.

Ne moram da biram između toga da ga vodim u prirodu sada i toga da jednog dana zajedno ozbiljnije planinarimo.

Jedno može polako da preraste u drugo.

A do tada ne moramo uvek daleko, visoko i brzo. Ne moramo čak ni svaki put da stignemo tamo gde smo prvobitno krenuli.

Dovoljno je da izađemo iz grada i pustimo ih da upoznaju prirodu svojim tempom.