Kada sam prvi put odustala od Everesta?

Ne sećam se kada sam tačno prvi put poželela da odem na Everest. Znam samo da mi je dugo delovalo sasvim logično da se jednog dana tamo nađem. Kada dovoljno dugo planinariš, počneš da razmišljaš o većim planinama, težim turama, višim vrhovima. Ono što ti je nekada izgledalo nedostižno postane poznato, pa se granica pomeri. Posle jednog vrha pojavi se drugi, posle jedne zemlje druga, posle prve ozbiljne visine počneš da gledaš još više. Everest je u toj logici samo poslednja tačka na veoma dugoj liniji.

Mnogo se bolje sećam kada sam prvi put pomislila da možda ipak neću otići. Nije se dogodilo ništa dramatično. Nisam doživela neuspeh na nekoj ekspediciji, nisam dobila zabranu lekara niti sam jednog jutra prestala da volim planine. Samo sam počela da se pitam zašto sam toliko dugo podrazumevala da moj put treba da vodi tamo.

Danas mi se čini da sam mnogo pre Everesta počela da odustajem od nečeg drugog: od ideje da planinar uopšte mora stalno nekuda da napreduje.

To je ideja koju je prilično lako usvojiti, posebno ako tek počinješ. Prva tura još nije ni prestala da bude velika stvar, a već gledaš gde drugi idu. Neko je na Rtnju, neko na Durmitoru, neko na Triglavu. Neko je upravo završio feratu. Neko pokazuje dereze i cepin. Neko je prešao trideset kilometara sa dve hiljade metara uspona. Neko objavljuje fotografiju iz Himalaja. I vrlo brzo pitanje više nije samo: „Gde bih ja volela da idem?“, nego i: „Gde bih do sada već trebalo da budem?“

Ne mislim da su društvene mreže izmislile taj osećaj. Poređenje sa drugima je mnogo starije od Instagrama. U socijalnoj psihologiji postoji čitava oblast istraživanja socijalnog poređenja, a posebno je zanimljivo takozvano poređenje nagore — kada sebe procenjujemo u odnosu na nekoga koga doživljavamo kao sposobnijeg ili uspešnijeg. Ono samo po sebi nije loše. Može da bude veoma snažan izvor motivacije. Ako vidim nekoga ko je uradio nešto što trenutno ne mogu, mogu da poželim da učim, treniram i jednog dana pokušam isto.

Problem počinje kada tuđu tačku na putu počnem da koristim kao merilo sopstvenog kašnjenja.

Društvene mreže su tome dale gotovo savršene uslove. Ne zato što je sve što na njima vidimo lažno, već zato što je nužno nepotpuno. Vidimo nečiji vrh, ali ne i sve godine pre njega. Vidimo glečer, ali ne prve nesigurne korake po snegu. Vidimo rezultat od trideset kilometara, ali ne stotine običnih kilometara kojima se do njega stiglo. Vidimo opremu, telo, iskustvo, samopouzdanje, destinaciju. Retko vidimo vreme.

I onda početnik svoju tačku A poredi sa nečijom tačkom ko zna kog slova.

Možda zato danas početništvo tako lako počne da liči na nešto čega treba što pre da se oslobodimo. Umesto da bude period u kojem je sasvim normalno ne znati, pitati, ići kratko, vratiti se, pogrešiti u izboru slojeva odeće, otkriti da ti kondicija nije onakva kakvu si zamišljao i deset puta otići na lake staze, ono postane neka vrsta čekaonice za „pravo“ planinarenje. Početnik počinje da skuplja dokaze da više nije početnik.

A tome ne doprinosi samo internet. Doprinosimo i mi.

„Gde si sve bio?“

„Koliko si prešao?“

„Koji ti je najviši vrh?“

„Šta ti je sledeće?“

Naizgled sasvim bezazlena pitanja. I uglavnom jesu. Ali kada ih dovoljno puta ponovimo, od nečega što nema propisanu putanju počnemo da pravimo lestvicu. Kosmaj postane početnički. Rtanj nešto ozbiljniji. Onda dolaze više planine, tehnički zahtevniji tereni, zima, visokogorstvo, Alpi, Himalaji. Čak i oprema počne da izgleda kao sistem činova: sada imaš ozbiljne cipele, pa ranac, pa dereze, pa cepin. Kao da se od planinara očekuje da vremenom otključava sve više nivoe.

Naravno da iskustvo postoji. Postoje znanja koja početnik nema. Postoje veštine koje se uče godinama, fizičke sposobnosti koje se grade, situacije za koje moraš biti osposobljen i tereni na koje nije dovoljno samo poželeti da odeš. Bilo bi opasno praviti se da su početnik i čovek sa dvadeset godina iskustva isto.

Ali iskustvo nije isto što i putanja.

To što danas možeš nešto više ne znači da sutra moraš želeti nešto više.

Mislim da sam to tek poslednjih godina stvarno razumela.

Godinama sam veliki deo svog odnosa sa prirodom gradila kroz planinarenje. Volela sam da znam kuda idem, koliko je duga staza, kolika je visinska razlika, kakvi su uslovi, šta me čeka gore. Išla sam do Annapurna Base Campa. Želela sam druge velike planine. Učila sam, trenirala, kupovala opremu, bavila se fiziologijom, bezbednošću, tehnikom. Ništa od toga danas ne smatram pogrešnim. Naprotiv. Sve to znanje i dalje nosim sa sobom.

Ali nešto se promenilo.

Ove godine nisam planinarila. I čudno mi je koliko mi je dugo trebalo da to izgovorim bez potrebe da odmah objasnim zašto.

Nisam prestala da volim planine. Nisam se zasitila prirode. Ako išta, dogodilo se upravo suprotno. Priroda mi je postala toliko važna da planinarenje više nije dovoljno velika reč za sve ono što u njoj tražim.

Danas mogu da odem u Homolje i da ne poželim da se popnem ni na jedan vrh. Mogu da odem do Gornjaka i da mi bude dovoljno da hodam pored Mlave. Da stanem jer sam videla biljku koju ne poznajem. Da tražim životinju koju sam čula, a nisam videla. Da gledam tragove, pipnem koru drveta, zagazim u blato, sednem pored vode. Nekada sam mnogo češće gledala kuda staza vodi. Danas sve češće gledam šta se događa pored nje.

Ako moj odnos sa prirodom merim kilometrima, visinskom razlikom i dostignutim vrhovima, onda sam nazadovala.

Bila sam u Himalajima, a danas ponekad ne želim ni da stignem do kraja staze.

Ali ne osećam se kao da sam se vratila unazad.

Naprotiv, imam osećaj da sam tek sada počela da primećujem koliko sam toga godinama prolazila.

Reka mi više nije samo prepreka koju treba bezbedno preći. Šuma nije samo teren kroz koji prolazi markacija. Životinja nije zanimljiv susret koji se dogodio tokom ture. Sve manje mi je potrebno čak i da prirodu odmah prevedem na jezik sopstvene koristi — koliko mi šuma smanjuje stres, šta zvuk vode radi mom nervnom sistemu, zašto mi hodanje pomaže. Sve me više zanima šta se tamo događa i kada mene nema.

Možda zbog toga prirode danas imam i više strahopoštovanja nego ranije. Što više znam, sve mi je teže da je doživljavam kao nešto što sam „savladala“. Znanje mi nije oduzelo čuđenje. Uradilo je gotovo suprotno.

I tada mi je postalo zanimljivo da se vratim početniku koji gleda sve nas i misli da kasni.

Jer — gde?

Ako pogleda mene od pre nekoliko godina, možda će pomisliti da bi trebalo da želi Himalaje. Ako pogleda mene danas, možda će videti ženu kojoj je sasvim dovoljno da nekoliko sati luta pored reke i gleda šta raste oko nje. Koja od te dve verzije je naprednija?

Ne znam ni da li pitanje ima smisla.

Neko će iz svoje prve šetnje po Avali za deset godina stići do alpinizma. Neko će otkriti višednevni trekking. Neko će postati vodič. Neko će želeti Everest. Neko će shvatiti da najviše voli iste tri šume u blizini svoje kuće. Nekoga će više zainteresovati ptice nego vrhovi. Nekome će se život promeniti, dobiće dete, promeniti telo, posao, vreme koje ima na raspolaganju ili jednostavno ono što od prirode želi.

To nisu viši i niži nivoi iste igre.

To su različiti pravci.

Zato početniku ne bih rekla da ne treba da napreduje. Treba. Uči. Gradi kondiciju. Nauči da čitaš teren i vreme. Nauči šta tvoje telo može. Nauči kada treba da se vratiš. Idi sa ljudima od kojih možeš nešto da naučiš. Ne preskači iskustvo zato što si nestrpljiv da izgledaš iskusno.

Ali nemoj da žuriš da postaneš neko za koga još ni ne znaš da li želiš da budeš.

Kada sam prvi put odustala od Everesta, mislila sam da odustajem od jednog velikog sna.

Danas nisam sigurna da sam odustala od Everesta.

Mislim da sam samo odustala od ideje da moj odnos sa prirodom mora da ima krajnju destinaciju.