Kada smo prestali da živimo napolju?

Kada danas pomislimo na prirodu, najčešće je doživljavamo kao mesto na koje odlazimo kada imamo slobodan vikend, nekoliko dana odmora ili potrebu da pobegnemo od svakodnevice. Odlazak u šumu, na planinu ili pored reke postao je događaj koji planiramo, rezervišemo u kalendaru i uklapamo između poslovnih obaveza, porodičnih dužnosti i drugih aktivnosti. Prirodu sve češće posmatramo kao nešto što se nalazi izvan naših života, kao prostor koji postoji negde tamo, odvojen od nas.

Međutim, najveći deo ljudske istorije izgledao je potpuno drugačije.

Čovek nije odlazio u prirodu. U njoj je živeo.

Nije postojala jasna granica između čoveka i njegovog okruženja. Sunčeva svetlost određivala je ritam dana, godišnja doba određivala su način života, a svakodnevne aktivnosti podrazumevale su kretanje, boravak napolju i neprekidan kontakt sa prirodnim svetom. Zemlja pod nogama, vetar na licu, miris kiše ili zvuk šume nisu predstavljali posebna iskustva. Bili su sastavni deo svakodnevice.

Tokom poslednjih vekova uspeli smo da stvorimo nešto što nijedna generacija pre nas nije imala. Izgradili smo gradove, puteve, tehnologiju i sisteme koji su nam omogućili bezbedniji i udobniji život. Zahvaljujući tome živimo duže, imamo pristup znanju, medicini i mogućnostima o kojima naši preci nisu mogli ni da sanjaju. Problem nije nastao zato što smo napredovali. Problem je nastao onda kada smo počeli da verujemo da smo se tim napretkom odvojili od prirode i da nam ona više nije potrebna.

Možda upravo zato danas sve češće prirodu posmatramo kao nešto prljavo, neuredno ili čak opasno. Ne želimo da se deca uprljaju blatom. Brinemo kada hodaju bosa. Plašimo se kiše, zemlje, insekata i svega onoga što je nekada bilo sastavni deo odrastanja. Deca sve više vremena provode pod veštačkim svetlom, na ravnim podovima i među plastičnim igračkama, dok se vreme provedeno u šumi, na livadi ili pored potoka polako pretvara u izuzetak.

Ironično je to što se priroda često doživljava kao izvor rizika, dok istovremeno retko razmišljamo o rizicima koje smo prihvatili kao normalne. Ne plaši nas vazduh koji udišemo u gradovima. Ne plaši nas buka koja nas prati od jutra do mraka. Ne plaši nas činjenica da veliki deo dana provodimo sedeći, pod veštačkim svetlom i okruženi ekranima. Ne plaši nas život u sredinama u kojima hiljade ljudi dele mali prostor, vazduh, stres i tempo koji ljudski organizam teško prati.

Kada govorimo o zdravlju, često tražimo složena objašnjenja i skupa rešenja, a zaboravljamo koliko su osnovne potrebe ljudskog bića jednostavne. Potrebni su nam kretanje, sunčeva svetlost, kvalitetan san, kontakt sa drugim ljudima, osećaj svrhe i povremeni dodir sa svetom koji nije stvoren ljudskom rukom. Nijedna od tih potreba nije nova. Naprotiv, toliko su stare da ih često uzimamo zdravo za gotovo.

Ponekad se zapitam da li je želja da više vremena provodimo u prirodi zapravo korak unazad?

Da li je odlazak u šumu, spavanje pod zvezdama ili nekoliko dana bez ekrana samo romantična verzija povratka u prošlost? Da li pokušavamo da se vratimo načinu života koji je čovečanstvo odavno prevazišlo?

Na prvi pogled, moglo bi da izgleda tako. Naši preci su živeli napolju zato što nisu imali izbor. Mi danas imamo kuće, grejanje, struju, internet i sve pogodnosti savremenog života. Zašto bismo se dobrovoljno odricali nečega što smo vekovima stvarali?

Ali možda je pravo pitanje drugačije.

Možda nije važno da li se vraćamo unazad, već čemu se zapravo vraćamo?

Čovek nije postao čovek zato što je pronašao pećinu i sakrio se od sveta. Postao je čovek onda kada je izašao iz nje. Kada je počeo da istražuje, da prelazi velike udaljenosti, da posmatra nebo, prati životinje, upoznaje reke, planine i šume. Naša vrsta oblikovana je kretanjem kroz svet, a ne povlačenjem iz njega.

Zato boravak u prirodi ne doživljavam kao povratak u prošlost. Više ga vidim kao povratak jednom delu sebe koji je ostao isti bez obzira na sve promene koje su se dogodile oko nas.

Tehnologija je promenila način na koji živimo, ali nije promenila činjenicu da smo bića koja su nastala u dodiru sa prirodnim svetom. Možemo da radimo preko interneta, da razgovaramo sa ljudima na drugom kraju planete i da nosimo čitave biblioteke u džepu, ali i dalje reagujemo na izlazak sunca, na zvuk vode i na osećaj otvorenog prostora ispred sebe.

Možda je zato toliko ljudi danas privučeno planinama, šumama i dugim pešačenjima. Ne zato što žele da pobegnu od civilizacije, već zato što žele da uspostave ravnotežu između onoga što smo stvorili i onoga što jesmo.

Napredak ne mora da znači udaljavanje od prirode. Možda prava mudrost leži u tome da koristimo sve prednosti savremenog sveta, a da pritom ne zaboravimo svet iz kojeg smo potekli.

Jer čovek nije nastao između četiri zida.

Nastao je pod otvorenim nebom.

I možda upravo zato, koliko god daleko otišli, uvek osećamo potrebu da mu se povremeno vratimo.

Aleksandra
Guru za avanturu