Kada vrh postane važniji od života…

Poslednjih nekoliko meseci gotovo da nije prošla nedelja, a da nisam pročitala vest o još jednoj tragediji u planinama. Neke od njih dogodile su se ljudima koji su tek zakoračili u svet planinarenja, ali ono što me je mnogo više uznemirilo jesu one druge. Iskusni alpinisti. Vodiči. Ljudi kojima su planine bile život.

Među njima je i Nirmal “Nims” Purja, čovek koji je postao poznat širom sveta nakon projekta 14 Peaks, tokom kojeg je za svega nekoliko meseci uspeo da se popne na svih četrnaest vrhova viših od osam hiljada metara, pomerajući granice za koje smo verovali da su ljudski moguće. Čak ni takvo iskustvo, takva fizička i mentalna pripremljenost, ne predstavljaju garanciju da će se čovek bezbedno vratiti kući.

I svaki put kada pročitam ovakvu vest, uhvatim sebe kako postavljam isto pitanje.

Šta planina pokušava da kaže?

Dok sa jedne strane vodimo beskrajne borbe da sačuvamo šume, reke, životinje i ono malo divljine što nam je ostalo, sa druge strane kao da istovremeno vodimo i neku drugu borbu. Borbu protiv same prirode. Penjemo se sve više, sve brže, biramo sve zahtevnije uspone, pomeramo granice, obaramo rekorde i osvajamo vrhove, kao da smo zaboravili da priroda nije protivnik kojeg treba pobediti.

I možda će ovo zvučati potpuno iracionalno, ali ponekad imam osećaj kao da priroda pokušava da uspostavi ravnotežu koju smo odavno narušili.

Ne zato što verujem da planina kažnjava ljude.

Ne verujem.

Ali verujem da smo kao civilizacija počeli da zaboravljamo gde se završava naša moć, a gde počinje njena.

Godinama sečemo šume, zagađujemo vazduh, menjamo klimu, uništavamo staništa i posmatramo kako vrste nestaju pred našim očima. Atmosfera se menja, ledenici nestaju, vremenske prilike postaju sve ekstremnije, a planine koje su vekovima izgledale isto danas se menjaju pred nama. I onda, kada zakoračimo u taj isti svet, često očekujemo da će nas prihvatiti pod našim uslovima.

Neće.

Priroda ne pregovara.

Ona jednostavno postoji.

A čovek je taj koji mora da nauči da joj priđe sa poštovanjem.

I upravo zato me sve češće zbunjuje način na koji danas govorimo o iskustvu.

Poslednjih godina gotovo da je sve postalo dostupno. Ako imate dovoljno novca, možete otići na ekspedicije o kojima su nekada mogli da sanjaju samo retki. Možete angažovati vodiče, logistiku, nosače, kiseonik i za nekoliko godina proći put za koji su nekada bile potrebne decenije.

Ne kažem da to automatski znači da neko nije sposoban.

Ali pitam se da li smo počeli previše lako da koristimo reč iskusan?

Da li je iskustvo broj popetih vrhova?

Broj kurseva?

Broj fotografija?

Ili je iskustvo nešto što se ne može kupiti, niti ubrzati?

U Nepalu sam prvi put ozbiljno počela da razmišljam o tome. Sve je postalo dostupnije nego ikada ranije. Dovoljno je da čovek ima novac i može da se nađe na mestima koja su nekada predstavljala vrhunac jedne planinarske karijere. Ali dostupnost nije isto što i spremnost.

I možda upravo zato danas toliko često slušamo onu rečenicu: “Bio je iskusan.”

Verujem da jeste.

Ali iskustvo nije štit.

Niti bi ikada trebalo da bude izgovor da granice pomeramo beskonačno.

Možda je najveći problem što smo vrhove počeli da doživljavamo kao ciljeve koje moramo ostvariti po svaku cenu. Kao da će nas jedan vrh učiniti potpunijima nego što jesmo.

A neće.

Jer ako jedan vrh postane vredniji od života koji živimo, onda smo odavno izgubili ono zbog čega smo u planinu krenuli.

Pogled sa vrha zaista menja perspektivu.

Ali postoji i druga strana toga.

Ako predugo gledamo samo sa vrha, vrlo lako počnemo da verujemo da je sve ispod njega malo, nevažno i nedovoljno. Tada više ne jurimo prirodu. Jurimo osećaj koji nam je taj vrh jednom dao. A to je trka koju je gotovo nemoguće dobiti.

Zato se iskreno nadam da će budućnost doneti ozbiljnije razgovore o kriterijumima za najzahtevnije uspone. Ne da bi se ljudima zabranjivalo da sanjaju velike planine, već da bismo sačuvali ono najvrednije – mogućnost da se sa njih vratimo.

I zato želim da kažem nešto svim ljudima koji prate Guru za avanturu.

Nemojte potceniti “livadarenje”.

Nemojte potceniti šumu iza svoje kuće.

Nemojte potceniti planinu od hiljadu metara zato što postoji ona od osam hiljada, niti onu na koju stižete uz pomoć nogu a ne užadi i cepina.

Nijedan vrh nije mali ako vas nauči da više poštujete prirodu. Nijedna staza nije bezvredna ako vas podseti koliko je lepo vratiti se kući.

Po mom mišljenju, najviši vrh kome čovek treba da teži jeste onaj sa koga će se vratiti živ.

Jer najveće dostignuće u planini nije osvojiti vrh.

Najveće dostignuće je želeti da se sutra ponovo vratite prirodi — i imati tu priliku.

Ostanite bezbedni i čuvajte prirodu, u sebi i oko sebe.