Kada vrh postane važniji od života II – konkretni problemi o kojima moramo da govorimo

Nakon prethodnog teksta dobila sam nekoliko komentara u kojima mi je skrenuta pažnja da sam ostala na filozofiji, a da nisam govorila dovoljno konkretno o problemima koji, po mom mišljenju, dovode do sve češćih tragedija u planinama. Zapravo, mislim da je to sasvim legitimna primedba. Kada neko izgubi život, najmanje što nam je potrebno jesu metafore. Potrebni su nam odgovori. Potrebno nam je da razumemo gde grešimo i šta kao zajednica možemo da promenimo.

Međutim, odmah želim da napravim jednu važnu razliku.

Ne mogu da govorim o uzrocima pojedinačnih nesreća, niti mislim da bi to bilo odgovorno. Time se bave ljudi koji imaju činjenice, izveštaje, podatke sa terena i odgovornost da ih tumače. Sve ostalo bilo bi nagađanje, a mislim da oni koji su izgubili život zaslužuju mnogo više poštovanja od toga da njihove tragedije koristimo kako bismo dokazivali sopstvene teorije.

Ali postoji nešto o čemu možemo da razgovaramo.

Možemo da razgovaramo o obrascima.

O promenama koje godinama posmatram, o načinu na koji se planinarstvo razvija i o problemima za koje verujem da nisu odgovornost jednog čoveka, jednog vodiča ili jedne ekspedicije, već čitavog sistema koji smo vremenom izgradili. Nijedan od tih problema sam za sebe verovatno neće dovesti do tragedije, ali kada se spoje u jednom trenutku, posledice mogu biti katastrofalne.

I upravo zato mislim da nije dovoljno da posle svake nesreće tražimo jednog krivca.

Mnogo je važnije da se zapitamo da li stvaramo okruženje u kojem takve nesreće postaju sve verovatnije?

1. Planinarenje je postalo proizvod, a ne proces

Prvi problem koji vidim možda neće biti popularan, ali mislim da o njemu moramo otvoreno da razgovaramo.

Imam utisak da se planina poslednjih godina sve manje predstavlja kao mesto na kojem čovek sazreva, a sve više kao proizvod koji treba ponuditi tržištu. Danas se mnogo češće govori o destinacijama nego o procesu koji do njih vodi, o vrhovima nego o godinama pripreme, o rekordima nego o iskustvu. Društvene mreže tome dodatno doprinose jer gotovo nikada ne prikazuju ono što se dešava između dve fotografije. Ne vidimo godine provedene na manjim planinama, neuspešne pokušaje, odustajanja, povratke zbog vremena ili dane kada neko odluči da vrh jednostavno nije vredan rizika. Vidimo samo rezultat. A kada dovoljno dugo gledate samo rezultate, vrlo lako počnete da verujete da je i put do njih jednostavniji nego što zaista jeste.

Krajem prošle godine pisala sam o odluci Nepala da otvori čak 97 novih uspona za vrhove koje do sada niko nije popeo. Ta vest je tada prošla gotovo neprimećeno, ali meni je ostavila mnogo veće pitanje od samog broja novih vrhova. Nepal je zemlja koja veliki deo svoje ekonomije zasniva upravo na planinskom turizmu i potpuno razumem ekonomsku logiku takve odluke. Novi vrhovi znače nove dozvole, nove ekspedicije, nove vodiče, nove nosače i nove prihode. Ne mislim da je problem u Nepalu.

Problem je u poruci koju ovakav sistem šalje ostatku sveta.

Kada planina postane tržište, sasvim je prirodno da tržište želi da raste. A kada tržište raste, raste i broj ljudi koji žele da budu njegov deo. Tu se polako stvara iluzija da su veliki usponi postali dostupni gotovo svakome ko ima dovoljno novca, dovoljno vremena i dovoljno veliku želju. Međutim, dostupnost nije isto što i spremnost. To što danas možemo lakše organizovati ekspediciju nego pre dvadeset ili trideset godina ne znači da smo skratili put koji čovek mora da pređe kako bi za takvu ekspediciju bio zaista spreman.

I upravo tu, po mom mišljenju, počinje prvi veliki problem.

Planina je prestala da bude nešto čemu težimo godinama.

Počela je da izgleda kao nešto što možemo da kupimo kroz opremu, par meseci pripreme i sa dovoljno velikom željom i upornosti da naðemonsponzore koji će taj proces omogućiti ukoliko nismo sami u mogućnosti.

2. Preskačemo godine koje bi trebalo da nas oblikuju

Ako je prvi problem način na koji danas predstavljamo planinu, onda je drugi način na koji pokušavamo da do nje stignemo.

Često imam utisak da smo počeli da posmatramo planinarski razvoj kao niz prepreka koje treba što pre preskočiti, umesto kao proces koji bi trebalo da traje. Kao da postoji neka nevidljiva trka u kojoj se stalno postavlja pitanje: šta je sledeće? Završio sam letnji alpinistički kurs. Šta je sledeće? Završio sam zimski. Šta je sledeće? Popeo sam nekoliko vrhova od četiri ili pet hiljada metara. Šta je sledeće?

I vrlo brzo odgovor postanu Alpi, Dolomiti, Mont Blan, Grossglockner, Prokletije ili Himalaji.

Nemam ništa protiv velikih ciljeva. Naprotiv. Mislim da su upravo oni ono što mnoge ljude godinama motiviše da uče, treniraju i postaju bolji. Ali problem nastaje kada cilj počne da određuje tempo našeg razvoja, umesto da ga određuje naše stvarno iskustvo.

Ne mislim da je dovoljno završiti letnji i zimski alpinistički kurs i popeti određeni broj vrhova da bi čovek bio spreman za ozbiljne ekspedicije. Ne zato što potcenjujem vrednost tih kurseva – naprotiv, oni predstavljaju važan temelj – već zato što nijedan kurs, ma koliko kvalitetan bio, ne može da zameni godine provedene u planini.

Ne može da zameni desetine različitih zima.

Ne može da zameni leto u kojem ste prvi put ostali bez vode.

Jesen u kojoj ste pogrešno procenili vreme.

Proleće u kojem ste naučili da se okrenete pedeset metara ispod vrha.

To nisu lekcije koje se polažu pred komisijom.

To su lekcije koje planina daje polako, ponekad godinama.

Zbog toga mislim da bi kriterijumi za najzahtevnije uspone morali da budu mnogo širi od tehničkog znanja. Danas se uglavnom govori o tome da li neko ume da koristi opremu, da li poznaje tehnike penjanja ili je završio potrebne obuke. Sve je to važno. Ali pitam se da li je dovoljno.

Po mom mišljenju – nije.

Volela bih da jednog dana mnogo veću težinu imaju godine aktivnog boravka u planini, broj sezona provedenih u različitim uslovima, kontinuitet iskustva, starosnu granicu, ali i mnogo strižiju procenu fizičkog, zdravstvenog i psihološkog stanja čoveka koji se upušta u ekspediciju sa ozbiljnim rizikom.

Znam da će se mnogi sa ovim stavom složiti.

Reći će da godine same po sebi nisu merilo kvaliteta, ili da već postoje takve procene i strogi uslovi.

I biće u pravu.

Ali isto tako ne verujem da možemo porediti čoveka koji pet ili deset godina živi u planini sa nekim ko u planinu odlazi vikendima ili se sprema mesecima, ma koliko tehnički bio obučen.

Ne možemo se porediti sa Šerpasima koji su odrasli na velikim visinama.

Ne možemo se porediti sa vodičima koji stotine dana godišnje provode u istom planinskom masivu.

Ne možemo se porediti ni sa sopstvenim idealizovanim predstavama o sebi.

Planina nije fer.

Ona ne uzima u obzir našu želju.

Samo našu spremnost.

Upravo zato mislim da bi trebalo mnogo ozbiljnije razgovarati o kriterijumima za najzahtevnije uspone. Ne da bismo ljudima zatvorili vrata planine, već da bismo ih sačuvali dovoljno dugo da jednog dana kroz ta vrata prođu zaista spremni.

Jer ako postoji nešto što bih volela da promenim u modernom planinarstvu, to nije broj ljudi koji odlaze u planinu.

To je brzina kojom pokušavaju da stignu do njenog najtežeg dela.

3. Znanje nikada nije bilo dostupnije, a nikada manje traženo

Možda će ovo zvučati paradoksalno, ali mislim da danas problem nije to što ljudi nemaju gde da nauče. Problem je što sve ređe žele da uče.

Nikada nije bilo više knjiga, priručnika, planinarskih škola, kurseva, predavanja i ljudi koji su spremni da svoje iskustvo prenesu drugima. Danas za nekoliko minuta možemo pronaći informacije o gotovo svemu – od izbora opreme, preko meteorologije i fiziologije, pa do načina na koji se planira ozbiljna ekspedicija. Znanje nam je praktično na dohvat ruke, ali imam utisak da ga sve češće zaobilazimo.

Mnogo je privlačnije gledati čoveka koji stoji na vrhu nego onoga koji objašnjava kako se do tog vrha bezbedno dolazi. Mnogo je zanimljivije pogledati dramatičan snimak spasavanja nego provesti dva sata slušajući predavanje o proceni rizika. Čini mi se da smo kao zajednica počeli mnogo više da cenimo senzaciju nego proces koji do nje vodi.

To primećujem godinama.

Kada se organizuju osnovne planinarske obuke, mesta vrlo često ostanu prazna. Kada neko napiše priručnik ili održi predavanje o pripremi, reakcije su neretko: “Šta će mi to?”, “Od običnog hodanja pravite nauku.” ili ono čuveno: “Ja sam se popeo na Rtanj u patikama i ništa mi nije falilo.”

Verujem da nije.

Ali planinarstvo ne može da se zasniva na tome da nam se jednom nešto nije dogodilo.

Možeš jednom proći kroz crveno svetlo i da se ništa ne desi. To ne znači da je prolazak kroz crveno bezbedan način vožnje.

Isto je i sa planinom.

To što je neko jednom uspeo da se popne u patikama, bez dovoljno vode ili bez odgovarajuće pripreme, ne znači da je to postao ispravan način planinarenja. Znači samo da je tog dana imao sreće.

A sreća nikada ne sme da bude plan.

Sve češće imam utisak da ljudi u planinu dolaze tražeći beg od života, od problema, od svakodnevice ili od sebe samih. U tome nema ničeg lošeg. Priroda zaista može biti mesto na kojem ćemo pronaći mir, ali planina nije terapija sama po sebi. Ona ne rešava naše unutrašnje konflikte, niti leči potrebu da stalno dokazujemo nešto sebi ili drugima. Ako u planinu ponesemo nestrpljenje, potrebu za dokazivanjem ili uverenje da se pravila odnose na sve osim na nas, vrlo je verovatno da ćemo upravo te osobine tamo još jasnije videti.

Zbog toga mislim da danas ne bežimo od planine.

Bežimo od učenja.

Bežimo od osnovnih stvari koje deluju dosadno jer ne završavaju na naslovnim stranama i ne donose fotografiju sa vrha. Lakše je kupiti novu jaknu nego provesti vikend na osnovnoj obuci. Lakše je gledati tuđe uspehe nego mesecima učiti kako funkcioniše sopstveno telo u planini.

A upravo su te, naizgled obične stvari, ono što dugoročno pravi razliku između čoveka koji planinari deset godina i čoveka koji posle jedne loše procene više nikada neće imati priliku da ode na sledeću turu, a često zbog prve stavke u ovom tekstu ljudi takvo znanje prepuštaju drugima i fokusiraju se samo na cilj, što je po mom mišljenju pogrešno.

Zato i pišem o ovim temama.

Ne zato što mislim da se od planinarenja pravi nauka.

Već zato što mislim da se od planinarenja prečesto pravi predstava u kojoj sve češće slušamo i gledamo priče “slavnih aktera koji su uspeli” kao da je u pitanju show a ne ozbiljan sport iza kojeg stoji ozbiljna nauka, iskustvo, učenje i razumevanje.

A između svega toga nalazi se razlika koja se, nažalost, ponekad meri ljudskim životima.

4. Iskustvo nije problem. Problem je ono što iskustvo ponekad uradi čoveku.

Mnogo puta sam do sada napisala da, po mom mišljenju, iskustvo može biti jednako opasno kao i neznanje. Znam da će se mnogi na ovu rečenicu odmah pobuniti, ali dozvolite mi da objasnim šta pod tim mislim.

Početnik uglavnom zna da ne zna.

Zbog toga pita.

Sluša.

Sumnja u svoje odluke.

Traži potvrdu od iskusnijih.

Vrlo često će odustati čim oseti da situacija prevazilazi njegove mogućnosti, upravo zato što još uvek nema dovoljno samopouzdanja da veruje samo sebi.

Iskusan čovek nalazi se pred mnogo težim izazovom.

On više ne sumnja u to da ume.

Problem nastaje kada polako prestane da sumnja i u svoje odluke.

A planina upravo tada postaje najopasnija.

Često čujem rečenicu: “Bio je veoma iskusan.” Kao da ona sama po sebi treba da objasni zašto je neko izgubio život ili, još gore, da pokaže kako je tragedija bila potpuno neizbežna. Meni ta rečenica znači nešto sasvim drugo. Ona me tera da se zapitam da li smo iskustvo počeli da posmatramo kao štit, a ne kao odgovornost.

Jer iskustvo nije diploma koju jednom dobijete pa vam zauvek garantuje bezbednost.

Ono bi trebalo da bude sposobnost da svakog jutra ustanete i ponašate se kao da vas planina ponovo ispituje od početka.

Tokom jednog jedinog uspona čovek zapravo ne penje jednu planinu.

Penje deset različitih planina.

Menja se vreme.

Menja se temperatura.

Menja se reljef.

Menja se fizičko stanje organizma.

Menja se koncentracija.

Menja se stanje grupe.

Menjaju se odluke koje donosimo.

Svaka od tih promena zahteva novu procenu. Ne onu koju smo napravili kod kuće, niti onu koju smo doneli pre tri sata, već onu koju donosimo upravo u tom trenutku.

Zbog toga mislim da je možda najopasniji trenutak u planinarskoj karijeri upravo onaj kada čovek poveruje da ga iskustvo više štiti od greške.

U prethodnom tekstu namerno sam pomenula Nirmala “Nims” Purju. U međuvremenu je potvrđena vest kojoj su se svi nadali da neće biti istinita – izgubio je život zajedno sa članovima svog tima na Broad Peaku.

Ne pominjem ga zato da bih analizirala okolnosti nesreće ili tražila krivca. To nije ni moj posao ni moja namera.

Pominjem ga zato što je upravo njegov primer pokazao koliko je tanka granica između ogromnog iskustva i trenutka u kojem jedna odluka može promeniti sve.

Prema informacijama koje su objavili nepalski mediji, Broad Peak u početku nije bio planirani cilj ekspedicije. Tek kasnije doneta je odluka da se uvrsti u plan, čime bi Nimsdai ostao na samo jednom vrhu do završetka još jednog istorijskog podviga.

Da li je upravo ta promena plana imala bilo kakve veze sa tragedijom?

Ne znamo.

Možda nikada nećemo ni znati.

I bilo bi neodgovorno da izvodim takav zaključak.

Ali ono što znam jeste da upravo ovde vidim problem o kojem pokušavam da govorim od početka.

Ciljevi imaju čudnu osobinu.

Što su nam bliži, to postaju privlačniji.

A kada čovek godinama ulaže vreme, novac, zdravlje i deo svog identiteta u jedan veliki cilj, veoma lako počne da ga posmatra kao nešto što jednostavno mora biti ostvareno.

Upravo tada procena više nije potpuno racionalna.

Ne zato što je čovek neodgovoran.

Već zato što je čovek.

Nimsdai je tokom cele svoje karijere važio za osobu koja je izuzetno insistirala na bezbednosti i disciplini. Istovremeno, uz njega se godinama provlačila i rečenica koja je mnogima bila inspiracija – da odustajanje nije u njegovoj krvi.

Razumem zašto takve rečenice inspirišu ljude.

Ali me istovremeno plaše.

Jer u planini možda upravo sposobnost da odustanemo predstavlja najveći dokaz iskustva.

Ne mislim da veliki problem nastaje kada čovek nema dovoljno znanja.

Mislim da mnogo veći problem nastaje kada cilj postane toliko važan da polako počne da utiče na način na koji procenjujemo rizik.

I zato se ponovo vraćam na pitanje iz prethodnog teksta.

Koliko je iskustva dovoljno?

Možda je pogrešno pitanje.

Možda bi mnogo važnije bilo da se zapitamo koliko je svesti potrebno da, uprkos svom iskustvu, svakog jutra krenemo u planinu sa istim poštovanjem kao da smo tamo prvi put.

5. Da li je rešenje u strožim kriterijumima? Mislim da jeste.

Posle svega što sam napisala, prirodno se nameće pitanje – dobro, a šta onda promeniti?

Ne mislim da postoji jedno rešenje koje će sprečiti svaku tragediju. Planina je isuviše složen sistem da bi se problemi rešavali jednom odlukom ili jednim pravilnikom. Međutim, iskreno verujem da bi broj ovakvih nesreća mogao biti manji kada bismo mnogo ozbiljnije razgovarali o tome ko, kada i pod kojim uslovima odlazi na najzahtevnije uspone.

Po mom mišljenju, danas se preveliki akcenat stavlja na tehničko znanje, a premali na čoveka.

Završen letnji kurs.

Završen zimski kurs.

Određen broj uspešnih uspona.

Poznavanje opreme, meterologije, orijentacije, čvorova, osnova prve pomoći (mada ovo najreðe viðam)...

Sve su to važni koraci i niko razuman neće umanjivati njihov značaj. Ali meni se čini da oni predstavljaju tek početak, a ne dokaz da je neko spreman za ekspedicije na kojima jedna pogrešna odluka može značiti kraj života.

Volela bih da jednog dana mnogo veću težinu imaju godine provedene u planini i niz edukacija koje se ne tiču samo sporta i sa sobom nose čitav tim.

Ovde pričam o godiama koje proðu od prvog učlanjenja u klub, već godine aktivnog boravka u različitim uslovima i različitim nivoima znanja. Zime provedene na snegu. Leta provedena na dugim usponima. Kiša. Vetar. Magla. Povratci bez osvojenog vrha. Greške iz kojih se uči i koje se više nikada ne ponove. Osnove fiziologije i ostalo. Iz iskustava koja sam ja slušala i onog koje imam i sama, mnogi od ljudi koji su ozbiljno obučeni zapravo ne ulaze u takve rizike. Baš zbog znanja.

Jer iskustvo nije broj vrhova koje smo upisali u dnevnik.

Iskustvo je broj situacija koje su nas naučile da sledeći put donesemo bolju odluku.

Zbog toga mislim da ozbiljne ekspedicije ne bi trebalo da budu dostupne samo zato što neko ispunjava minimum tehničkih uslova ili ima dovoljno novca za dobar tim i dovoljno dobru priču (motiv) za javnost. Volela bih da postoje mnogo širi kriterijumi. Godine iskustva. Kontinuitet. Zdravstvena procena. Psihološka procena. Procena sposobnosti donošenja odluka pod pritiskom. Procena rada u timu. I sve već to postoji, ali ne u dovoljnoj meri koliko očigledno postaje potrebno.

Znam da će neko sada reći da to zvuči prestrogo.

Možda.

Ali govorimo o sportu u kojem posledica loše procene nije poraz na takmičenju.

Govorimo o sportu u kojem posledica može biti smrt.

I upravo zato mislim da alpinizam ne sme ostati samo sportska disciplina.

On mora mnogo ozbiljnije da uključi medicinu.

Psihologiju.

Fiziologiju.

Meteorologiju.

Čovek nije mašina koja će jednako reagovati na isto opterećenje sa dvadeset pet i četrdeset godina. Niti će jednako reagovati posle dve neprospavane noći, posle bolesti, pod hroničnim stresom ili kada mu je čitav identitet vezan za uspeh te ekspedicije, pogotovo čovek koji ne boravi u takvim uslovima ceo svoj život nego doðe kao dovoljno pripremljen “sportski turista”. Upravo zato mislim da se danas premalo govori o psihološkom momentu planinarstva, a previše o samoj tehnici penjanja.

Jer nije najteže naučiti koristiti cepin.

Mnogo je teže naučiti prepoznati trenutak kada cilj počinje da zamagljuje procenu.

To nije tehnički problem.

To je psihološki problem.

A psihologija čoveka u ekstremnim uslovima, po mom mišljenju, tek će postati jedna od najvažnijih tema modernog alpinizma.

Možda upravo zato sve češće razmišljam o tome da bi najveći uspeh jednog alpiniste trebalo da bude sposobnost da odustane.

Ne zato što nije mogao.

Nego zato što je procenio da tog dana ne treba.

Takvi ljudi retko dospevaju na naslovne strane.

Ne postavljaju rekorde.

Njihove fotografije ne obilaze svet.

Ali upravo oni možda predstavljaju ono najbolje što planinarstvo može da bude.

6. Zašto o ovome uopšte pišem?

Znam da će posle ovog teksta neko reći da dramatizujem, da ne razumem dovoljno i ostalo.

Da od planinarenja pravim nauku.

Da su ljudi i pre osvajali planine bez svih ovih analiza.

Verovatno jesu. Mali broj njih. Zato i jesu u istoriji.

Ali isto tako znam da nikada ranije nije postojala ovolika želja da se što pre stigne što dalje.

Nikada ranije planine nisu bile ovoliko prisutne na društvenim mrežama.

Nikada ranije nije bilo toliko ljudi koji žele da preskoče proces i odmah dođu do rezultata.

I upravo zato mislim da danas više nego ikada moramo govoriti o znanju.

Ne zato što želim da bilo koga uplašim.

Ne zato što mislim da planina pripada samo malom broju ljudi.

Naprotiv.

Pišem upravo zato što verujem da planina treba da bude dostupna svima.

Ali dostupna kroz proces.

Kroz postepeno učenje.

Kroz poštovanje.

Kroz razumevanje.

A ne kroz dokazivanje.

Jer volela bih da jednog dana živimo u svetu u kojem najveći uspeh planinara neće biti to što je stajao na najvišem vrhu.

Već to što je posle trideset godina i dalje živ, zdrav i dovoljno mudar da zna kada treba da napravi još jedan korak, a to prenosi na dalje generacije koje čini mi se, postaju sve bliže prirodi.

Jer možda je zaista nekad najveći uspeh odustati na vreme.