Kako glad menja naš pogled na prirodu?

Juče sam sa suprugom i sinom otišla u veliku prodavnicu. Bila je sreda, a mi već imamo mali porodični ritual da tog dana odemo po svežu ribu, jer znamo da tada stižu nove isporuke. Kao neko ko zaista voli mediteransku ishranu, radovala sam se tome da kupimo kozice, koje svi u kući obožavamo. Bio je to jedan sasvim običan dan. Šetali smo između rafova, uzimali stvari koje su nam bile potrebne za narednih nekoliko dana i razgovarali o nevažnim, svakodnevnim stvarima, sve dok nisam zastala kod dela sa ribom da sačekam muža. Prethodnih puta nikad nikad nismo došli baš u tom trenutku kada se ta riba, hajde da tako nazovem "sprema za rafove".

Ono što sam tamo videla nateralo me je na suze.

Ne zato što takve stvari nikada ranije nisam videla. Naprotiv. Kao medicinska sestra veoma dobro znam šta je život, šta je smrt i koliko su ta dva pojma međusobno povezana. Nisam naivna i savršeno razumem odakle dolazi hrana koju jedemo. Ipak, postoje trenuci kada čovek nešto ne samo zna, već ga zaista vidi i oseti malo drugačije nego ikada pre.

U jednom akvarijumu nalazili su se veliki rakovi, nagurani jedni preko drugih, toliko blizu da su jedva imali prostora da se pomere. U drugom su bili šarani, veliki, tromi i gotovo nepomični. A ono što me je potpuno slomilo bila je velika gajba puna živih riba koje su se koprcale i borile za vazduh dok ih je radnik jednu po jednu uzimao i odnosio pozadi na obradu, jer je to verovatno najblaža reč koju mogu da upotrebim za ono što se tamo dešava.

Nekoliko minuta kasnije moj muž je kupio kilogram kozica koje smo platili gotovo pet hiljada dinara.

I dok smo izlazili iz prodavnice, ja sam plakala.

Ne zato što sam odjednom odlučila da više nikada ne jedem ribu. Ne zato što sam preko noći postala vegan. Ne čak ni zato što sam mislila da postoji jednostavan odgovor na ono što sam upravo videla. Plakala sam zato što sam prvi put posle dugo vremena osetila punu težinu jednog pitanja koje smo kao društvo uspeli gotovo potpuno da sakrijemo od sebe.

Koliko zapravo vredi jedan život?

I da li bismo o njemu razmišljali drugačije kada bismo zaista bili gladni?

Na putu kući razgovarala sam sa mužem o tome. Rekla sam mu da me je prizor iz prodavnice naveo da se zapitam kako bi izgledao moj pogled na svet kada bih se našla u prirodi bez hrane, bez prodavnice, bez novca i bez svih pogodnosti modernog života. Da li bih bila spremna da uzmem život drugom biću kako bih preživela ja? Da li bih bila spremna da to uradim da bih nahranila svoje dete?

Volela bih da verujem da nikada neću morati da saznam odgovor na to pitanje.

Ali ako želimo da budemo iskreni prema sebi, moramo priznati jednu neprijatnu činjenicu.

Ogromna većina nas nikada nije bila zaista gladna.

Ne gladna zato što je preskočila ručak.

Ne gladna zato što nije stigla da doručkuje.

Već gladna u onom izvornom smislu te reči, u kom od hrane zavisi da li ćemo dočekati sutrašnji dan.

Takva glad je vekovima oblikovala ljudsku vrstu. Ona je učila naše pretke da posmatraju tragove životinja, da razumeju promene vremena, da poznaju biljke, da love, da sakupljaju, da planiraju i da poštuju ono od čega žive. U prirodi čovek nije bio ni samo lovac ni samo plen. Bio je istovremeno i jedno i drugo. Bio je deo sistema u kome je svaki život zavisio od nekog drugog života.

Možda upravo zato danas tako teško razumemo prirodu.

Posmatramo je sa distance.

Posmatramo je iz sigurnosti.

Posmatramo je iz komfora.

I zato nam je lako da donosimo apsolutne sudove.

Lako je govoriti o tome šta je ispravno, a šta nije kada između nas i posledica naših odluka stoje police supermarketa, fabrike, industrija i čitavi sistemi koji rade umesto nas.

Međutim, kada se čovek nađe licem u lice sa sopstvenim opstankom, mnoge stvari počinju da izgledaju drugačije.

To su veoma dobro razumeli brojni narodi koji su vekovima živeli bliže prirodi nego što danas možemo i da zamislimo. Mnogi severnoamerički domorodački narodi, ali i brojne druge kulture širom sveta, nisu posmatrali plen kao predmet. Nakon lova zahvaljivali su životinji. Trudili su se da njena smrt bude što brža i bez nepotrebne patnje. Neki su imali običaj da pojedu srce životinje verujući da će tako njen duh biti vraćen prirodi. Bez obzira na to da li se slažemo sa njihovim verovanjima, jedna stvar je bila zajednička gotovo svima – razumeli su da život mora da se da da bi se drugi život nastavio.

Razumeli su cenu.

A možda smo upravo to mi izgubili.

Jer problem modernog čoveka nije u tome što koristi prirodu. Čovek je oduvek koristio prirodu. Od nje je gradio skloništa, pravio odeću, nalazio hranu i grejao se pored vatre. Problem počinje onda kada zaboravimo odakle sve to dolazi.

Danas kupujemo hranu koja dolazi upakovana u plastiku. Voda dolazi iz slavine. Energija dolazi iz utičnice. Predmeti se pojavljuju na policama prodavnica kao da su oduvek bili tamo. Toliko smo udaljeni od procesa koji stoje iza svega toga da nam se čini kao da stvari jednostavno postoje.

A ne postoje.

Sve što koristimo dolazi iz prirode.

Svaki komad drveta.

Svaka kap vode.

Svaki zalogaj hrane.

Svaki metal.

Svako vlakno odeće.

Svaki telefon koji držimo u ruci.

I upravo zato mislim da je najveća opasnost modernog doba mnogo manje povezana sa klimatskim sloganima, etiketama i trendovima, a mnogo više sa gubitkom svesti.

Jer čovek koji izgubi svest o tome odakle dolazi ono što koristi, vrlo lako počinje da veruje da mu sve pripada.

Da je priroda neiscrpan resurs.

Da je život jeftin.

Da je zahvalnost zastarela ideja.

A možda je upravo suprotno.

Možda ne moramo svi da postanemo lovci da bismo razumeli prirodu. Možda ne moramo svi da živimo u šumi niti da se odreknemo civilizacije. Možda je dovoljno da prestanemo da uzimamo stvari zdravo za gotovo.

Da sledeći put kada kupimo hranu zastanemo na trenutak i setimo se da ona nije nastala na polici prodavnice.

Da prepoznamo da je iza svakog obroka, svakog predmeta i svakog komfora koji uživamo skriven deo prirode koji smo pretvorili u nešto što nam je potrebno.

I da se zapitamo da li zaista poštujemo ono što uzimamo.

Jer možda čovek nije osuđen na propast zato što lovi, gradi, seče ili koristi prirodu.

Možda je osuđen tek onda kada prestane da oseća zahvalnost prema svetu koji ga hrani.

A kada izgubimo zahvalnost, vrlo brzo izgubimo i poštovanje.

Kada izgubimo poštovanje, počinjemo da uzimamo više nego što nam je potrebno.

A kada počnemo da uzimamo više nego što nam je potrebno, polako zaboravljamo da smo i sami samo prolazni gosti na ovoj planeti.

Zato vas ne pozivam da prihvatite moje mišljenje. Ne pozivam vas ni da prihvatite tuđe. Ne pozivam vas da stanete na bilo čiju stranu, niti da na sebe stavite bilo kakvu etiketu.

Pozivam vas samo na nešto mnogo teže.

Da razmišljate.

Da postavljate pitanja.

Da budete dovoljno hrabri da preispitate i sopstvene navike i sopstvena uverenja.

Jer kritičko razmišljanje je možda poslednja istinska sloboda koju imamo.

A prirodu nećemo sačuvati tako što ćemo ponavljati tuđe parole.

Sačuvaćemo je tek onda kada ponovo naučimo da poštujemo ono od čega živimo.

Aleksandra
Guru za avanturu