Ko zapravo održava planinarsku stazu kojom hodaš?

Kada na stablu ugledamo markaciju, retko razmišljamo o ruci koja ju je nacrtala.

Pogledamo je, proverimo pravac i nastavimo. Ponekad nam donese olakšanje, naročito kada se put razdvoji, šuma zgusne ili umor počne da utiče na odluke. Taj mali znak govori nam da je neko pre nas prošao tuda i ostavio informaciju na koju sada računamo.

Ne znamo njegovo ime. Ali mu verujemo.

Planinarska staza lako postane nešto što podrazumevamo. Kao da je oduvek bila prohodna, obeležena i dostupna. Kao da se grane same sklanjaju, putokazi sami uspravljaju, a oštećene oznake obnavljaju čim izblede.

Tek kada naiđemo na oboreno stablo, odron ili raskrsnicu bez jasnog pravca, postane vidljivo koliko rada inače ne primećujemo.

Iza staze postoje ljudi.

Markacisti koji izlaze na teren. Planinarska društva koja organizuju održavanje. Lokalni stanovnici koji poznaju puteve i promene na njima. Upravljači zaštićenih područja, službe zaštite i drugi nadležni, svako sa svojim obavezama. Među njima su i volonteri koji slobodan dan provode radeći na putu kojim će neko drugi tek proći.

Njihov posao često ostane izvan fotografije sa vrha.

A bez njega mnoge naše fotografije ne bi ni nastale.

O odgovornom pristupu prirodi, kvalitetu staza, zaštiti prostora i ulozi volontera govorilo se i na ovogodišnjoj konferenciji Evropske planinarske federacije u Bajinoj Bašti, održanoj od 15. do 18. oktobra. Zajednička EUMA–ERA povelja o pešačkim i planinarskim stazama povezuje upravo te teme: očuvanje prirode, održavanje puteva i saradnju organizacija i javnih institucija.

Meni je u svemu tome najvažnije jedno jednostavno pitanje: kako se mi ponašamo prema prostoru u koji dolazimo?

Jer održavanje staze počinje mnogo pre nego što neko uzme četku i boju.

Počinje od toga da ne pravimo novu prečicu svaki put kada nam je krivina suvišna. Da ne širimo prolaz kroz vegetaciju samo zato što ne želimo da uprljamo obuću. Da poštujemo zatvorenu deonicu i kada na telefonu imamo trag koji preko nje vodi.

Počinje i od spremnosti da prihvatimo da priroda nema obavezu da nam svakog vikenda obezbedi isti doživljaj.

Stablo može pasti. Voda može odneti deo puta. Teren koji smo prošli prošle godine može postati neprohodan. Oznaka u aplikaciji ostaje na ekranu i kada se u šumi sve promeni.

Zato markacija nije obećanje da opasnosti nema. Ona nam pomaže da pratimo pravac, dok procena uslova i sopstvenih mogućnosti ostaje deo našeg posla.

Tu odgovornost ne možemo u potpunosti predati ni vodiču, ni organizatoru, ni ljudima koji održavaju put.

Možemo da se pripremimo. Da proverimo obaveštenja o trasi. Da pitamo za stanje na terenu. Da odustanemo od prolaska kada vidimo da uslovi prevazilaze ono za šta smo spremni.

Možemo i da ostavimo korisnu informaciju iza sebe.

Ako naiđemo na oštećen putokaz, oboreno stablo ili ozbiljno oštećenje staze, fotografija uz tačnu lokaciju i datum može pomoći onima koji su zaduženi za taj prostor. Mnogo više od ljutitog komentara da „niko ništa ne radi“.

Prijavu treba poslati upravljaču područja ili društvu koje održava konkretnu stazu, kada je taj podatak dostupan. Važno je opisati ono što smo zaista videli, bez nagađanja o uzroku i bez proglašavanja cele planine bezbednom ili nebezbednom na osnovu jednog prolaska.

Ponekad je najodgovorniji doprinos upravo to: uočiti, zabeležiti, obavestiti i vratiti se.

Dobra namera nam, sama po sebi, ne daje znanje da uklanjamo veliko oboreno stablo, popravljamo osiguranje ili crtamo nove oznake. Takvi zahvati mogu promeniti način na koji će se sledeća osoba kretati i odluke koje će donositi. Za njih su potrebni dogovor, odgovarajuće znanje i, zavisno od prostora i vrste radova, potrebna odobrenja.

Ako želimo da pomognemo, možemo početi pitanjem ljudima koji taj posao već rade: šta vam je potrebno?

Možda im treba pomoć na organizovanoj akciji. Možda podrška za materijal, prevoz ili opremu. Možda ljudi koji će naučiti posao i preuzeti deo obaveza. A možda im je trenutno najpotrebnije da posetioci poštuju ograničenje dok se problem ne reši.

Ipak, ni ovde ne želim da sva odgovornost završi na pojedincima.

Ne možemo se beskrajno oslanjati na entuzijazam ljudi koji o svom trošku i u slobodno vreme održavaju ono od čega korist imaju i turističke organizacije, lokalne privrede, organizatori tura i svi mi koji dolazimo.

Volonterski rad zaslužuje podršku. Potrebni su jasna zaduženja, sredstva i saradnja. Potrebno je da zaštita prirode bude deo odluka o razvoju prostora, posebno kada se planiraju radovi koji menjaju teren, pristup ili sam smisao boravka na nekom mestu.

Jer možemo obnoviti markaciju na stablu.

Mnogo je teže sačuvati stazu kada nestane šuma kroz koju je vodila.

Zato se briga o planinarskim putevima ne završava pitanjem da li ćemo uspeti da stignemo do vrha. Obuhvata i ono što se dešava oko puta: vodu, staništa, ljude koji tu žive i odluke koje određuju kako će taj prostor izgledati za nekoliko godina.

Volela bih da kao planinari češće primećujemo sve to.

Da umemo da pohvalimo dobro održavan put i ljude koji stoje iza njega. Da prijavimo problem dovoljno precizno da neko može da reaguje. Da svoju slobodu kretanja pratimo obzirom prema mestu kroz koje prolazimo.

I da sledeći put kada ugledamo markaciju zastanemo makar u mislima.

Neko je pre nas došao do tog stabla. Poneo materijal. Odvojio vreme. Uradio nešto korisno za osobu koju verovatno nikada neće upoznati.

Sada tom stazom hodamo mi.

Šta će iza nas ostati za sledećeg čoveka?