Koliko košta priroda koju više ne možemo da vratimo?

Već neko vreme razmišljam o tome da se preselimo na selo. Ne zato što zamišljam nekakav romantičan život u kojem je dovoljno imati kuću, baštu i nekoliko stabala voća da bi svi problemi savremenog života nestali, već zato što sve češće osećam potrebu da svoje dete odgajam bliže zemlji, vodi, šumi i prostoru u kojem priroda još uvek određuje makar deo načina na koji živimo.

Međutim, što više razmišljam o tome gde bih u Srbiji želela da živim, sve češće sebi postavljam pitanje koje mi je do pre nekoliko godina zvučalo gotovo besmisleno: gde je danas priroda za koju možemo biti sigurni da će i za dvadeset ili trideset godina ostati priroda?

Ovih dana, dok gledam kako gore predeli za koje sam emotivno vezana i koliko brzo prostor koji doživljavamo kao trajan može da promeni svoje lice, to pitanje mi više nije ni filozofsko ni sentimentalno. Požar je samo najvidljiviji oblik gubitka. Njega vidimo. Vidimo plamen, dim, izgorela stabla i crnu zemlju koja ostaje kada se vatra povuče. Mnogo sporije promene često nemaju tako dramatičnu sliku: šuma postane infrastrukturni koridor, brdo eksploataciono polje, poljoprivredno zemljište industrijska zona, reka resurs potreban nekom novom tehnološkom sistemu, a čitavi predeli prostor na kojem se planiraju rudnici, energetski objekti, putevi i druga infrastruktura.

Svaka od tih promena može pojedinačno izgledati kao jedna mala tačka na velikoj karti razvoja. Problem postaje vidljiv tek kada se odmaknemo dovoljno daleko da vidimo celu kartu.

I tada se više ne pitam samo šta ćemo izgraditi, već koliko prirodnog prostora možemo da izgubimo pre nego što počnemo da menjamo uslove sopstvenog života.

Priroda nije prazan prostor između naših projekata

Jedan od problema savremenog odnosa prema prirodi jeste to što je često pojedinci posmatraju kao površinu koja čeka neku namenu. Ako na njoj nema kuće, fabrike ili puta, ona nam izgleda prazno. Šuma postaje drvna masa, reka vodni potencijal, planina ležište mineralnih sirovina, vetrovito brdo energetski potencijal, a zemljište površina izražena u hektarima.

Ekosistem, međutim, ne funkcioniše na taj način.

Šuma nije samo zbir stabala. Zemljište nije samo podloga po kojoj hodamo. Reka nije samo količina vode koja kroz određenu tačku protekne u sekundi. Prirodni sistem čine odnosi između zemljišta, vode, mikroorganizama, biljaka, životinja, klime i reljefa, a promena jednog njegovog dela može proizvesti posledice daleko izvan mesta na kojem je intervencija napravljena.

Upravo zato me požar u Deliblatskoj peščari ne plaši samo zbog onoga što je izgorelo.

Peščara je veoma specifičan ekosistem čija današnja stabilnost nije nastala slučajno. Njena istorija povezana je sa pokretnim peskom, eolskom erozijom i dugotrajnim procesom vezivanja peščanih površina vegetacijom. Naučna istraživanja ovog područja pokazuju koliko vegetacioni pokrivač utiče na intenzitet eolske erozije i transport čestica zemljišta, posebno pod dejstvom snažnih vetrova kakva je košava.

Zbog toga nestanak vegetacije u požaru nije samo gubitak zelenila.

Koren biljaka, prizemni pokrivač, organska materija i struktura zemljišta zajedno učestvuju u njegovoj stabilnosti. Kada veliki prostor ostane bez vegetacionog pokrivača, opravdano je postaviti pitanje kako će se ponašati površinski sloj zemljišta, koliko će biti izložen vetru, koliko brzo će se vegetacija vratiti i da li će na pojedinim mestima doći do intenzivnijeg odnošenja čestica.

To ne znači da možemo unapred tvrditi da će se pesak Deliblatske peščare sada raznositi preko okolnih njiva. Upravo suprotno — znači da nam sada trebaju merenja, monitoring i ljudi koji znaju šta treba posmatrati.

Jer posledice požara ne završavaju se kada prestane da gori.

Obnova prirode nije isto što i sadnja drveća

Posle ovakvih događaja sasvim je prirodno da želimo odmah nešto da uradimo. Da okupimo ljude, donesemo sadnice i što pre ponovo vidimo zelenilo tamo gde je ostalo zgarište.

Ali prirodi nije uvek potrebna ista vrsta naše pomoći.

Deliblatska peščara nije jedna velika šuma. Ona predstavlja složen mozaik peščarskih, stepskih, travnih, šumsko-stepskih i šumskih staništa, među kojima postoje vrste prilagođene upravo otvorenim, suvim i peščanim površinama. Pošumiti prostor koji prirodno treba da bude otvoreno stepsko stanište ne znači nužno obnoviti prirodu — može značiti promeniti je još jednom.

Zbog toga se ozbiljna ekološka restauracija ne započinje pitanjem šta ćemo posaditi, već pitanjem šta je ovde bilo, šta je preživelo, šta može samo da se obnovi i gde je čovekova intervencija zaista potrebna.

Negde će biti potrebno pomoći obnovi šumske vegetacije. Negde zaštititi prirodnu sukcesiju. Negde pratiti ili uklanjati invazivne vrste. Negde sprečiti eroziju. Negde će biti važnije obnoviti stanište određene vrste nego posaditi drvo. A na nekim površinama najbolja odluka možda će biti da neko vreme ne radimo gotovo ništa osim da pratimo šta priroda sama radi.

Zato bih posebno volela da se u ono što bude dolazilo posle požara uključe studenti i stručnjaci sa Biološkog, Šumarskog, Poljoprivrednog i Geografskog fakulteta, Fakulteta veterinarske medicine, istraživači, ekolozi, zoolozi, pedolozi i svi oni čije znanje može pomoći da građanska želja da nešto uradimo ne postane još jedna nenamerna intervencija u već narušenom ekosistemu.

Mi ostali možemo da donesemo ruke, vreme, novac, alat, prevoz, vidljivost i ljude spremne da rade.

Ali struka mora da nam kaže šta prirodi zaista treba.

I upravo tu za mene ekologija postaje politička u svom najosnovnijem značenju te reči. Ne kroz stranke, parole i pripadnost, već kroz odgovornost prema prostoru u kojem živimo. Politika nije samo ono što govorimo o društvu. Ona je i ono što odlučimo da uradimo sa znanjem, mogućnostima i odgovornošću koju imamo.

Požar je samo otvorio mnogo veće pitanje

Možda me zato poslednjih dana Deliblatska peščara vodi mnogo dalje od same Peščare.

Jer dok razmišljam gde bih danas mogla da odem iz grada i napravim život bliže prirodi, shvatam da me više ne plaši samo mogućnost sledećeg požara. Pitam se šta će za dvadeset godina biti sa našim rekama, šumama, planinama, selima i poljoprivrednim zemljištem ako svaki od tih prostora nastavimo da posmatramo prvenstveno kroz njegovu ekonomsku upotrebljivost.

Posebno mi je teško da prihvatim paradoks savremene „zelene“ tranzicije. Želimo električne automobile, obnovljive izvore energije, ogromnu digitalnu infrastrukturu i tehnologiju koja bi trebalo da smanji naš uticaj na planetu. Ali nijedna od tih stvari nije nematerijalna. Za njih su potrebne mineralne sirovine, energija, voda, zemljište, proizvodnja, transport i infrastruktura.

Električni automobil možda nema izduvnu cev iz koje tokom vožnje izlaze gasovi, ali njegova baterija ima materijalnu istoriju. Vetroturbina proizvodi obnovljivu energiju, ali zahteva materijal, temelje, pristupne puteve, mrežu i prostor. Data-centar izgleda gotovo nevidljivo u našem svakodnevnom digitalnom životu, ali fizički postoji negde i zahteva energiju, a određeni sistemi hlađenja zahtevaju i značajne vodne resurse.

Zato ozbiljno pitanje nije da li je neka tehnologija „zelena“ ili „prljava“.

Pitanje je gde se nalazi njena ukupna ekološka cena i ko je plaća?

Ako jedno društvo može da sačuva sopstvenu reku i smanjuje lokalno zagađenje tako što se rudarenje, prerada sirovina, potrošnja vode i degradacija prostora događaju daleko od očiju njegovih građana, onda ekološki problem nije nestao. Samo je promenio adresu.

A kada ta adresa postane naše selo, naša njiva, naša reka ili naša planina, izraz „zelena tranzicija“ dobija potpuno drugačije značenje.

Razvoj čija se cena ne vidi i dalje ima cenu

Poslednjih godina moj odnos prema ovim pitanjima promenilo je i ono što sam imala priliku da vidim neposredno, kroz ljude, mesta i situacije sa kojima sam dolazila u kontakt. O nekim od tih iskustava neću pisati detaljno, niti želim da ovaj tekst pretvaram u niz pojedinačnih slučajeva i optužbi.

Ali ona su učinila da izraze poput „razvoj“, „investicija“, „zelena tranzicija“ i „bezbedno po životnu sredinu“ više ne mogu da posmatram samo kao administrativne ili političke formulacije.

Na kraju svake takve odluke nalazi se nešto veoma konkretno.

Nečija voda.

Nečija zemlja.

Nečiji vazduh.

Nečija kuća.

I nečije zdravlje.

Zbog toga mi nije dovoljno da se pitanje uticaja na životnu sredinu svede na jednu dozvolu, jednu procenu ili nekoliko merenja. Ekološki i zdravstveni rizik postoji u vremenu. Čovek godinama živi na istom mestu, pije vodu, obrađuje zemljište, jede hranu proizvedenu u tom kraju i udiše vazduh, dok se različite izloženosti mogu preplitati.

Posebno kada govorimo o rudarskim i industrijskim aktivnostima, nauka odavno poznaje probleme kontaminacije voda i zemljišta, mobilizacije potencijalno toksičnih elemenata, prašine, promene vodnih režima, fragmentacije staništa i dugoročnog upravljanja rudarskim otpadom. Nisu svi projekti isti i nisu svi rizici jednaki, ali upravo zato se bezbednost ne može pretpostaviti — ona mora biti pokazana podacima, praćena kroz vreme i otvorena nezavisnoj proveri što kod nas nije praksa a ni slučaj.

A postoji jedna ideja koju kao zdravstveni radnik posebno teško prihvatam: da bismo ponekad morali da čekamo posledicu da bismo ozbiljno shvatili rizik.

Prevencija postoji upravo zato da ne bismo čekali bolest da nam potvrdi da je izloženost bila problem.

I zato za mene priroda i zdravlje nikada nisu bile dve odvojene teme.

Kada izgubimo kvalitetno zemljište, ne gubimo samo lep pejzaž — gubimo osnovu proizvodnje hrane. Kada ugrozimo podzemne i površinske vode, ne ugrožavamo samo ekosistem reke. Kada fragmentiramo staništa, posledice ne ostaju uredno zatvorene unutar granica nacrtanih na karti projekta.

Čovek nije odvojen od ekosistema u kojem živi.

Možda smo samo dovoljno dugo živeli u gradovima da smo počeli da zaboravljamo koliko neposredno od njega zavisimo.

I upravo me to vraća na početak ovog teksta i na moje naizgled jednostavno pitanje o preseljenju na selo.

Ne želim da pobegnem od civilizacije. Ne želim svet bez tehnologije, industrije, puteva, energije ili razvoja. Želim nešto što bi zapravo trebalo da bude mnogo manje radikalno: da postoje prostori koje nećemo pretvoriti u nešto drugo samo zato što možemo.

Da postoje reke čija vrednost nije određena samo količinom vode koju možemo da iskoristimo. Planine čija vrednost nije određena onim što možemo da izvadimo iz njih. Šume koje ne moraju da opravdavaju svoje postojanje ekonomskim proračunom. I sela u kojima čovek može da napravi život bez straha da će zemljište, voda i prostor od kojih taj život zavisi jednoga dana postati prihvatljiva cena neke mnogo veće investicije.

Jer priroda nije prostor koji nam je ostao nakon što završimo razvoj.

Priroda je ono unutar čega je svaki naš razvoj uopšte moguć.