Letnje planinarenje: opasnosti koje ljudi najčešće potcene

Ako biste pitali ljude kada je planina najopasnija, većina bi bez razmišljanja odgovorila – zimi.

Sneg, led, lavine, niske temperature… sve to deluje ozbiljno i opasno čak i nekome ko nikada nije zakoračio na planinarsku stazu. Leto, sa druge strane, doživljava se gotovo kao sinonim za bezbednost. Dani su dugi, staze su uglavnom suve, nema snega, nema leda i čini se da je dovoljno obuti patike, spakovati flašu vode i krenuti.

Međutim, upravo je u tome problem.

Najveći broj letnjih opasnosti ne izgleda opasno.

One ne privlače pažnju kao snežna oluja ili zaleđena litica. Ne čuju se, ne vide se i ne deluju dramatično. Sunce ne izgleda kao pretnja. Žeđ često ne osetimo na vreme. Oblaci koji se pojavljuju na horizontu deluju bezazleno. Vetar prija jer rashlađuje. Upravo zbog toga ljudi mnogo češće potcene letnje uslove nego zimske.

Kao neko ko godinama provodi vreme u planini, upravo to najčešće primećujem. Ljudi dolaze odlično raspoloženi, sa željom da osvoje vrh, fotografišu pejzaž i provedu lep dan u prirodi. Oprema je često nova, ranac uredno spakovan, ali vrlo brzo postane jasno da najveći problem nije ono što su poneli, već ono što nisu očekivali.

Planina leti ne traži od nas manje znanja nego zimi.

Traži drugačije znanje.

Upravo zato najveći broj letnjih opasnosti ne nastaje zato što je planina “postala opasnija”, već zato što se naše telo nalazi u potpuno drugačijim uslovima nego u gradu. Na većim nadmorskim visinama Sunčevo ultraljubičasto zračenje postaje intenzivnije, organizam gubi znatno više tečnosti nego što primećujemo, vremenski uslovi mogu da se promene za svega nekoliko desetina minuta, a dugotrajan fizički napor dodatno opterećuje mehanizme kojima telo održava normalnu temperaturu, ravnotežu elektrolita i funkciju mišića.

Drugim rečima, planina leti nije opasna zato što nas “napada”, već zato što često zaboravimo da fiziologija čoveka ima svoje granice.

I upravo zbog toga većina letnjih rizika može se značajno smanjiti dobrom pripremom, pravilnom opremom i razumevanjem onoga što se dešava u našem organizmu i oko nas.

Sunčevo zračenje – opasnost koju najčešće ne osećamo

Kada govorimo o letnjem planinarenju, većina ljudi prvo pomisli na visoku temperaturu. Međutim, ono što naše telo često mnogo više opterećuje nije sama toplota, već ultraljubičasto (UV) zračenje. Ono se ne vidi, ne možemo ga osetiti na koži u trenutku kada nas oštećuje, a upravo zato ga najčešće potcenjujemo.

Sa porastom nadmorske visine atmosfera postaje sve ređa i pruža manju zaštitu od Sunčevih UV zraka. Smatra se da intenzitet UV zračenja raste za približno 10% na svakih 1000 metara nadmorske visine, zbog čega će izloženost na planini biti znatno veća nego u gradu, čak i kada nam zbog vetra ili prijatnije temperature uopšte nije vruće. Upravo taj osećaj svežine često zavara planinare i navede ih da pomisle kako Sunce „nije jako“, iako koža i oči trpe gotovo neprimetno oštećenje.

Posledice nisu samo opekotine. Dugotrajna izloženost UV zračenju povećava rizik od oštećenja kože, ubrzanog starenja, ali i ozbiljnijih oboljenja, dok oči mogu biti izložene stanju poznatom kao fotokeratitis – bolnom oštećenju površine oka izazvanom intenzivnim ultraljubičastim zračenjem. Zato kvalitetne naočare sa UV zaštitom, kapa ili šešir sa obodom, lagana odeća dugih rukava i krema sa visokim zaštitnim faktorom nisu pitanje komfora ili estetike, već osnovna zaštita od jednog od najjačih letnjih rizika u planini.

Dehidratacija i toplotni udar

Za razliku od UV zračenja, dehidrataciju često možemo da osetimo, ali tek onda kada je ona već počela da utiče na rad organizma. Osećaj žeđi nije rani znak da nam nedostaje tečnost, već mehanizam koji se aktivira kada je telo već izgubilo deo vode neophodne za normalno funkcionisanje.

Tokom planinarenja gubimo tečnost ne samo zbog visokih temperatura, već i zbog fizičkog napora, disanja i znojenja. Zajedno sa vodom gubimo i elektrolite, pre svega natrijum, koji imaju ključnu ulogu u radu mišića, nervnog sistema i održavanju ravnoteže tečnosti u organizmu. Zbog toga dehidratacija nije samo osećaj suvih usta. Njeni prvi znaci često su glavobolja, malaksalost, vrtoglavica, slabija koncentracija, ubrzan puls i pad fizičkih sposobnosti, zbog čega planinar mnogo lakše pravi greške u proceni i donošenju odluka.

Ako se takvo stanje zanemari, može doći do toplotne iscrpljenosti, a u težim slučajevima i do toplotnog udara, koji predstavlja hitno medicinsko stanje. Telesna temperatura tada nekontrolisano raste, mehanizmi hlađenja organizma više ne funkcionišu dovoljno efikasno, a bez pravovremene pomoći može doći do ozbiljnih oštećenja organa.

Zbog toga je važno vodu unositi redovno, a ne tek kada osetimo žeđ. Jednako je važno planirati količinu vode u skladu sa dužinom ture, vremenskim uslovima i mogućnostima dopune na stazi, jer upravo je dehidratacija jedan od najčešćih razloga zbog kojih planinari leti prerano odustaju od ture ili se nađu u stanju koje zahteva pomoć.

Nagla promena vremena

Jedna od najvećih zabluda o letnjem planinarenju jeste da lepo vreme znači i stabilno vreme. Zapravo, upravo tokom leta atmosfera često postaje veoma nestabilna, naročito nakon višednevnih toplotnih talasa. Vazduh zagrejan pri tlu intenzivno se podiže u više slojeve atmosfere, gde se hladi i kondenzuje, stvarajući snažne kumulonimbusne oblake iz kojih se za vrlo kratko vreme mogu razviti pljuskovi, grad, jak vetar i grmljavina.

Zbog toga planinarski dan koji je započeo pod vedrim nebom može izgledati potpuno drugačije svega sat vremena kasnije. Temperatura može naglo pasti za deset ili više stepeni, vetar postati dovoljno snažan da oteža kretanje po izloženim grebenima, a staza koja je do malopre bila suva pretvoriti se u klizav teren na kome je svaki korak nesigurniji.

Ovakve promene posebno su izražene na većim nadmorskim visinama, gde se vremenski uslovi menjaju znatno brže nego u gradovima. Upravo zato prognoza koju proverimo ujutru ne predstavlja garanciju da će takvi uslovi trajati do kraja dana. Planinari često prate samo temperaturu vazduha, a mnogo je važnije obratiti pažnju na mogućnost razvoja lokalnih pljuskova, grmljavine i brzinu vetra.

Iz tog razloga kišna kabanica i shell jakna leti nije višak opreme niti znak preteranog opreza. Ona je deo osnovne zaštite, jer u planini nije neobično da tokom jednog dana doživimo gotovo sva godišnja doba.

Udar groma

Ako postoji prirodna pojava prema kojoj planinari treba da imaju apsolutno poštovanje, onda je to grmljavina.

Za razliku od mnogih drugih rizika, kod udara groma gotovo da ne postoji “mala greška”. Posledice mogu biti veoma ozbiljne, zbog čega je najvažnija mera zaštite prepoznati opasnost na vreme i ne dozvoliti da nas oluja zatekne na izloženom terenu.

Posebno su rizični planinski vrhovi, grebeni, usamljena stabla, vidikovci i druga mesta koja predstavljaju najviše tačke u okruženju. Kada se približava grmljavinsko nevreme, cilj više nije što pre stići na vrh, već što pre sići na niži i manje izložen teren.

Malo ljudi zna da priroda ponekad pošalje i veoma ozbiljno upozorenje neposredno pre mogućeg udara groma. Reč je o pojavi poznatoj kao St. Elmo’s Fire, odnosno plavičastom svetlucanju ili pucketanju koje se može javiti na vrhovima planinarskih štapova, metalne opreme ili čak na kosi. Ova pojava nastaje usled izuzetno jakog električnog polja u atmosferi i smatra se znakom da je moguć udar groma u neposrednoj blizini. Ako se tako nešto primeti, potrebno je odmah napustiti izloženi teren, udaljiti se od vrhova i grebena i potražiti bezbednije mesto.

Iako se često može čuti da metal “privlači grom”, to nije potpuno tačno. Grom prvenstveno traži najkraći put između oblaka i tla, zbog čega su položaj na terenu i izloženost mnogo važniji od samog prisustva metalnih predmeta. Upravo zato pravilna procena vremena i blagovremena odluka da se tura skrati često predstavljaju najbolju zaštitu.

Zmije otrovnice

Kada se govori o letnjem planinarenju, zmije su često među prvim stvarima kojih se ljudi sete. Ipak, zanimljivo je da je strah od njih najčešće mnogo veći od stvarnog rizika.

U Srbiji otrovnice jesu prisutne i moguće ih je sresti na planinarskim stazama, naročito tokom toplijih meseci kada su aktivnije. Međutim, u najvećem broju slučajeva zmije neće napasti čoveka ukoliko se ne osete ugroženo. Njihova prirodna reakcija jeste da pokušaju da pobegnu, a ugriz se najčešće događa kada ih neko slučajno nagazi, pokuša da ih pomeri ili uhvati.

Najbolja zaštita zato nije hrabrost, već pažnja. Kretanje obeleženim stazama, gledanje gde stajemo i gde spuštamo ruke prilikom penjanja preko stena ili odmora, kao i izbegavanje visokog rastinja kada god je moguće, značajno smanjuju mogućnost neželjenog susreta.

Ukoliko ipak do ugriza dođe, najvažnije je ostati što mirniji, ograničiti pokrete povređenog ekstremiteta i što pre organizovati medicinsku pomoć. Rezanje rane, isisavanje otrova ili stavljanje podveza danas se ne preporučuju i mogu napraviti više štete nego koristi.

Pothlađivanje – da, moguće je i usred leta

Kada se pomene pothlađivanje, većina ljudi pomisli na zimu, sneg i temperature ispod nule. Međutim, telesna temperatura ne zavisi isključivo od spoljašnje temperature vazduha, već od ravnoteže između toplote koju organizam stvara i one koju gubi. Upravo zato do pothlađivanja može doći i tokom letnjih meseci, naročito u planini.

Na većim nadmorskim visinama temperatura vazduha prirodno opada, a dodatni problem predstavljaju vetar i kiša. Mokra odeća gubi izolaciona svojstva, dok vetar ubrzava odavanje toplote sa površine tela, pa organizam može početi da se hladi mnogo brže nego što očekujemo. Kada se tome pridruže umor, dehidratacija i nedovoljan unos energije, sposobnost tela da proizvodi toplotu postaje sve slabija.

Prvi simptomi često nisu dramatični. Drhtavica, osećaj hladnoće, usporenost, nespretnost pri pokretima ili otežano razmišljanje lako se pripišu umoru nakon višesatnog pešačenja. Međutim, upravo su to prvi znaci da organizam više ne uspeva da održava normalnu telesnu temperaturu. Ako se na njih ne reaguje na vreme, stanje može postati ozbiljno.

Zbog toga dodatni sloj odeće u rancu leti nije nepotrebna težina, već deo osnovne bezbednosne opreme. Čak i kada u dolini temperatura prelazi 30°C, uslovi na planini mogu biti potpuno drugačiji.

Znanje je deo planinarske opreme

Možda ste primetili da se nijedna od ovih opasnosti ne pojavljuje iznenada. Sunce neće postati opasno tek kada osetimo opekotinu. Dehidratacija neće početi onog trenutka kada ožednimo. Oluja se neće razviti tek kada čujemo prvi grom. Organizam će nam gotovo uvek slati signale, a priroda će nam gotovo uvek dati upozorenje.

Pitanje je samo da li ćemo ih prepoznati.

Zato se bezbednost u planini ne svodi na sreću, već na pripremu. Dobra obuća, dovoljno vode, rezervna odeća, zaštita od sunca i razumevanje vremenskih prilika nisu stvar preteranog opreza niti pokušaj da se priroda učini manje divljom. Oni predstavljaju način da smanjimo rizike koje ne možemo u potpunosti da uklonimo.

Planina će uvek biti jača od čoveka i upravo u tome leži njena lepota. Ali to ne znači da u nju treba ulaziti sa strahom. Naprotiv. Treba joj prići sa poštovanjem, znanjem i svešću da većina nezgoda ne nastaje zato što je priroda nepredvidiva, već zato što smo njene zakonitosti potcenili.

Na kraju, cilj ovog teksta nije da vas uplaši niti da odustane od vaše sledeće ture. Naprotiv. Želja mi je da vas podsetim da je planinarenje jedna od najlepših aktivnosti kojom možemo da se bavimo, ali samo onda kada razumemo okruženje u kojem se nalazimo. Što više znamo o rizicima, manje ćemo razmišljati o njima na stazi, a više ćemo moći da uživamo u onome zbog čega smo u planinu i došli.