Lovna sezona i planinarenje: šta treba da znamo kada delimo isti teren?

Jesen je jedno od najlepših doba za planinarenje, ali i period kada na mnogim područjima Srbije postaje intenzivnija još jedna aktivnost koja se odvija u prirodi — lov. Dok mi planiramo vikend na planini, biramo stazu i proveravamo vremensku prognozu, na istom području može biti organizovan lov o kojem ne znamo ništa. Ponekad ćemo lovce sresti na šumskom putu, ponekad ćemo naići na njihove pse, a ponekad ćemo tek nakon što čujemo pucanj shvatiti da nismo jedini koji tog dana koriste taj prostor.

Posebno je važno što se lovni dani u mnogim lovištima organizuju vikendom, vrlo često nedeljom, upravo kada i najveći broj rekreativnih planinara odlazi na ture. Tokom jeseni i zime, kada su otvorene sezone lova na brojne vrste divljači, mogućnost susreta ove dve grupe postaje naročito značajna. To ne znači da se lov odvija isključivo vikendom, već da se aktivnosti lovaca i planinara često vremenski i prostorno preklapaju, iako između njih ne mora postojati nikakva komunikacija.

I sama sam nekoliko puta nailazila na lovce tokom boravka na Homolju, a dešavalo se i da čujem pucnje čije poreklo nisam mogla pouzdano da utvrdim. Ne znam da li su ti ljudi učestvovali u zakonitom lovu niti imam osnov da tvrdim da se radilo o krivolovu, ali vrlo dobro znam kakav je osećaj kada se nalazite na planini, daleko od naselja, i odjednom postanete svesni da neko u vašoj blizini koristi vatreno oružje. Tada se sasvim opravdano postavlja pitanje sopstvene bezbednosti, naročito ako nemate nikakvu informaciju o tome gde se lov odvija.

Moram da priznam i da nisam ljubitelj lova. Čak imam lovca u porodici, pa su razgovori o tome zašto je danas uopšte potrebno ubijati divlje životinje prilično poznata tema za našim stolom. Razumem da postoje propisi, tradicija, interesovanja i različiti argumenti kojima se lov opravdava, ali činjenica da je neka aktivnost zakonom dozvoljena za mene nije dovoljan razlog da prestanemo da preispitujemo njene posledice.

Ipak, ne bi bilo ni pošteno sve lovce predstavljati na isti način. Postoje ljudi koji su članovi lovačkih udruženja, učestvuju u praćenju divljači, održavanju staništa, radu na terenu i drugim aktivnostima, a pritom retko ili nikada ne pucaju. Nisu svi lovci jednako zainteresovani za odstrel, niti imaju isti odnos prema životinjama. Moj kritički stav prema lovu zato nije poziv da svakog pojedinca unapred osudimo, već da ozbiljno preispitamo praksu, njene posledice i način na koji se sprovodi.

Upravo zato ovu temu ne želim da svedem na nekoliko saveta o upadljivoj odeći. Želim da razumemo gde se lov odvija, kakva pravila važe, šta se dešava sa divljim životinjama, gde počinje odgovornost lovaca i kako planinari mogu da zaštite sebe kada se nađu na istom terenu.

Lov nije rezervisan samo za ravnice

Kada govorimo o lovu u Srbiji, mnogima najpre padnu na pamet ravničarski predeli, polja, reke, jezera i močvare. To nije slučajno. Lov na pojedine vrste ptica močvarica vezan je upravo za vodena staništa, dok se na poljoprivrednim površinama i otvorenim terenima odvijaju drugi oblici lova na sitnu divljač.

Međutim, bilo bi pogrešno zbog toga zaključiti da planinari nemaju razloga da razmišljaju o lovnim aktivnostima.

Srbija ima brojna brdska i planinska lovišta, među kojima su područja Rtnja, Goča, Zlatara, Stare planine i drugih planinskih masiva. U njima se, između ostalog, lovi krupna divljač, poput divljih svinja i srneće divljači, zavisno od konkretnih propisa i planova lovišta. Srbijašume javno predstavljaju više takvih lovišta i vrsta divljači koje se u njima love.

Čak i Homolje, koje je za mene pre svega prostor izuzetnih prirodnih vrednosti i područje koje želim da vidim sačuvano, ima registrovana lovišta. Lovište „Homolje“ na području Žagubice, na primer, obuhvata velike površine šuma, livada, pašnjaka i drugih staništa. Drugim rečima, mesta na koja odlazimo zbog mira, divljine i planinarskih staza istovremeno mogu biti područja na kojima se odvija lov.

To ne znači da se lov odvija na svakoj stazi ili svakog vikenda, već da planinski karakter nekog područja nije razlog da pretpostavimo da lovaca tamo nema.

Kada zapravo počinje lovna sezona?

Za razliku od onoga što često podrazumevamo pod izrazom „lovna sezona“, u Srbiji ne postoji jedan zajednički datum kojim počinje lov svih vrsta divljači, niti jedan datum kojim se sve lovne aktivnosti završavaju. Periodi dozvoljenog lova razlikuju se prema vrstama, njihovim biološkim karakteristikama i važećim propisima.

U januaru 2026. godine donete su izmene Pravilnika o proglašavanju lovostajem zaštićenih vrsta divljači, kojima su dodatno uređeni pojedini periodi lova. Zbog toga, kada govorimo o konkretnim datumima, važno je koristiti važeću verziju propisa, a ne kalendare pronađene u starim objavama ili na forumima.

Za planinare je, međutim, važnija druga stvar: čak i kada znamo da je lov neke vrste dozvoljen u određenom periodu, to nam ne govori da li se lov zaista odvija na trasi kojom nameravamo da prođemo.

Zašto posebno treba obratiti pažnju na vikende?

U mnogim lovačkim udruženjima grupni lovovi organizuju se određenim danima, a nedelja je veoma čest izbor. Primera radi, Lovačko udruženje „Zaplanje“ za lovnu sezonu 2026/27. predvidelo je grupni lov divljih svinja nedeljom od 6 do 15 časova, dok i druga udruženja objavljuju rasporede grupnih lovova tokom vikenda. Ipak, ne postoji pravilo da se lov svuda i uvek odvija nedeljom; u pojedinim lovištima aktivnosti se organizuju subotom ili drugim danima, zavisno od vrste lova i lokalnog plana.

Za planinare je to važno zato što se upravo vikendom najčešće organizuju jednodnevne i višednevne ture. Ono što je za jednu grupu tradicionalni nedeljni odlazak u lov, za drugu je jedini slobodan dan koji može da provede na planini.

Takvo preklapanje posebno dolazi do izražaja u jesenjem i zimskom periodu, kada se odvijaju brojni grupni lovovi, uključujući lov na divlje svinje i određene druge vrste. U pojedinim lovištima lovne aktivnosti počinju veoma rano ujutru, upravo u vreme kada planinari kreću na duže ture kako bi iskoristili dnevnu svetlost.

Zato bih svakome ko planira vikend-turu tokom lovne sezone savetovala da, pored vremenske prognoze i stanja staza, proveri i mogućnost organizovanog lova na području kojim će se kretati. Čak i kada smo istom stazom prošli prethodnog vikenda bez ikakvih problema, to nam ne govori kakva će situacija biti naredne nedelje.

Još manje nam govori da li će se svi ljudi koji koriste oružje na tom području pridržavati propisa.

I tu dolazimo do razlike koju smatram posebno važnom.

Zakonit lov i krivolov nisu ista stvar

Zakonit lov podrazumeva ispunjavanje propisanih uslova, odgovarajuće dozvole, poštovanje lovostaja, ograničenja vezanih za vrste divljači, način lova i bezbednost. U Srbiji tu oblast uređuju Zakon o divljači i lovstvu i odgovarajući pravilnici.

Krivolov, odnosno nezakonit lov, nije samo situacija u kojoj neko ubija životinju bez dozvole. Krivični zakonik Srbije, u članu 276, obuhvata različite oblike nezakonitog lova, uključujući lov za vreme lovostaja, lov na zabranjenom području i lov vrsta čiji je lov zabranjen, kao i određene druge protivpravne načine lova.

Važno je razumeti da ni posedovanje lovačke dozvole ne znači da je svako postupanje njenog imaoca automatski zakonito. Nezakonit lov mogu vršiti i osobe koje inače imaju pravo da učestvuju u lovnim aktivnostima.

Sa druge strane, ako na planini sretnemo čoveka sa puškom ili čujemo pucanj, nemamo dovoljno informacija da odmah zaključimo da je u pitanju krivolov. To zavisi od mesta, vremena, vrste divljači, dozvola i drugih okolnosti koje mi kao prolaznici često ne možemo da proverimo.

Ali nepoznavanje tih okolnosti ne znači da treba da zanemarimo ono što smo primetili.

Upravo me zato brine što se bezbednost planinara obično razmatra kroz organizovane lovne aktivnosti, dok postoji i mogućnost nezakonitog lova, čije se odvijanje po prirodi stvari ne može pouzdano predvideti preko zvaničnih rasporeda. Ako se neko već ne pridržava pravila o tome kada, gde ili šta sme da lovi, ne možemo jednostavno pretpostaviti da poštuje sva ostala pravila.

Zbog toga provera lovne sezone i najavljenih aktivnosti smanjuje neizvesnost, ali je nikada potpuno ne uklanja.

Da li nam je lov danas zaista potreban?

Ovo je pitanje koje ne želim da preskočim samo zato što je tema članka prvenstveno bezbednost planinara.

U razgovorima o lovstvu često se pojavljuje argument da lovci regulišu brojnost divljih životinja i na taj način održavaju ravnotežu u prirodi. Međutim, mislim da takvu tvrdnju ne bi trebalo prihvatati bez dodatnih pitanja. Koju populaciju regulišemo? Zašto je regulacija potrebna? Na osnovu kojih istraživanja je utvrđena njena brojnost? Kakve su posledice odstrela i postoje li druge mogućnosti?

Prirodni ekosistemi poseduju sopstvene mehanizme regulacije populacija, uključujući odnose predatora i plena, dostupnost hrane, bolesti, konkurenciju i druge ekološke faktore. Veliki predatori pritom nisu samo životinje koje se hrane drugim životinjama, već mogu imati važne uloge u strukturi i funkcionisanju ekosistema.

Ipak, ni tvrdnja da će se priroda u svim okolnostima sama vratiti u ravnotežu nije potpuno tačna. Čovek je vekovima menjao staništa, fragmentisao ih, uklanjao pojedine predatore, unosio vrste i menjao dostupnost hrane. Zbog toga u određenim područjima zaista mogu postojati razlozi za ciljano upravljanje populacijama, posebno kada su u pitanju ozbiljne štete, rizici po zdravlje životinja ili drugi konkretno utvrđeni problemi.

Ali upravljanje populacijom nije automatski isto što i rekreativni lov, kao što ni svako ubijanje divlje životinje ne postaje ekološki opravdano samo zato što ga nazivamo regulacijom brojnosti.

Zato mislim da bi svaki takav postupak morao da ima jasno obrazloženje zasnovano na podacima, da bude kontrolisan i da se razmotre i druge mere. Zaštita staništa, očuvanje prirodnih predatora i neletalni načini smanjenja sukoba između ljudi i divljih životinja zaslužuju ozbiljno mesto u toj raspravi.

A posebno mi je teško da prihvatim predstavljanje ubijanja životinja radi trofeja ili zadovoljstva kao aktivnosti koja je sama po sebi čin zaštite prirode. Ne tvrdim da svaki lovac ima isti motiv, niti da niko ko se bavi lovstvom ne doprinosi zaštiti određenih staništa. Naprotiv, postoje ljudi kojima je briga o divljači i njenom staništu mnogo važnija od samog odstrela. Ali smatram da između stvarnog očuvanja biodiverziteta i zadovoljstva ubijanjem životinja mora postojati jasna razlika koja zahteva i više od reči “lovac”. Smatram da se takvim pitanjima ipak bave biolozi, ekolozi i ostali stručnjaci iz tih oblasti, ali to ćemo nekom drugom prilikom.

Šta lov ostavlja iza sebe, čak i kada je zakonit?

Kada govorimo o posledicama lova, obično prvo mislimo na životinje koje su odstreljene. Međutim, lov može uticati i na životinje koje nisu direktna meta.

Pucnji, prisustvo ljudi i lovačkih pasa mogu izazvati uznemiravanje divljači i promene njenog ponašanja. Naučna istraživanja ptica močvarica, na primer, dokumentovala su da lovne aktivnosti mogu dovesti do njihovog udaljavanja sa hranilišta i odmorišta, promena u dnevnom ritmu i povećane opreznosti. To je posebno važno tokom seobe i zimovanja, kada dostupnost hrane i očuvanje energetskih rezervi mogu biti presudni za ptice.

Drugim rečima, posledice lova ne završavaju se nužno onog trenutka kada pucanj prestane da odjekuje. Životinje mogu promeniti način korišćenja staništa, izbegavati određene površine ili trošiti dodatnu energiju na uznemiravanje i bekstvo. Koliko će takve promene uticati na celu populaciju zavisi od vrste, intenziteta lova, trajanja uznemiravanja i drugih uslova, ali sama pojava je dokumentovana, a izmene staništa životinja neposredno utiču i na “izmeštanje” lova, tačnije krivolova.

Postoji i problem životinja koje budu ranjene, ali ne i odmah usmrćene. Istraživanje objavljeno 2026. godine u časopisu European Journal of Wildlife Research analiziralo je rendgenske snimke 3.843 ptice močvarice iz više evropskih zemalja i utvrdilo prisustvo zaostalih sačmenih zrna kod 17 odsto pregledanih jedinki. Taj podatak nije procenat svih životinja ranjenih u lovu, ali jeste ozbiljan pokazatelj da ranjavanje koje životinja preživi predstavlja stvaran problem dobrobiti divljih životinja.

Dodatno pitanje predstavlja olovna municija. Olovna sačma može ostati u životnoj sredini, a ptice je mogu progutati, što predstavlja rizik od trovanja. Evropska unija je zato zabranila upotrebu olovne sačme u močvarnim područjima i njihovoj neposrednoj okolini. To je primer regulatorne mere u EU, ne tvrdnja da se ista zabrana automatski primenjuje u Srbiji.

Sve su to pitanja o kojima vredi govoriti kada lov predstavljamo kao aktivnost koja doprinosi očuvanju prirode. Takav doprinos ne treba unapred ni pretpostaviti ni potpuno isključiti, već ga proveravati kroz stvarne rezultate i posledice.

Ko je odgovoran za bezbednost ljudi u lovištu?

Ovo je deo koji mi je posebno važan, jer ne želim da tekst ostavi utisak da planinari moraju da se skrivaju po šumi kako ne bi bili ugroženi tokom lova.

Odgovornost za bezbedno rukovanje oružjem i bezbedno organizovanje lova pripada onima koji lov sprovode.

U Srbiji postoji poseban Pravilnik o merama bezbednosti u lovištu, kojim su propisane obaveze korisnika lovišta, lovaca i osoba koje rukovode lovom. Njime se, između ostalog, zahteva zaštita života, zdravlja i imovine ljudi koji se nalaze u lovištu, čak i kada ne učestvuju u lovu.

Lovci moraju pažljivo i odgovorno da rukuju oružjem, postoje pravila o njegovom punjenju, pražnjenju i nošenju, a vođa lovačke grupe ima obavezu da spreči upotrebu oružja kada je ugrožena bezbednost ljudi. Propisano je i da učesnici u lovu nose odgovarajuća vidljiva obeležja jarkih boja.

Dakle, lov nije aktivnost koja se odvija bez pravila samo zato što se ljudi nalaze daleko od naselja.

Međutim, propis postaje stvarna zaštita tek kada se poštuje.

Zato se meni nameće sasvim opravdano pitanje: koliko su ljudi koji ne učestvuju u lovu uopšte upoznati sa tim gde će se lov odvijati? Da li planinari mogu jednostavno da dođu do tih informacija, da li postoje jasna upozorenja kada je to potrebno i koliko se vodi računa o stazama koje koriste rekreativci?

Ovo pitanje postaje još važnije kada shvatimo koliko se često lovne aktivnosti i planinarske ture odvijaju istim danima. Ako su nedelje redovni lovni dani u pojedinim lovištima, a istovremeno i najčešći izbor brojnih planinarskih društava za organizovane ture, onda ne bi trebalo da se oslanjamo isključivo na slučajnost i mogućnost da se dve grupe jednostavno neće sresti.

Ne mislim da je dovoljno očekivati da će svi drugi korisnici prirode sami pogoditi gde se tog dana odvijaju lovne aktivnosti.

Ako lov podrazumeva upotrebu vatrenog oružja na prostoru kojim se kreću i drugi ljudi, onda bezbednost tih ljudi mora biti jedan od osnovnih uslova njegovog organizovanja, a ne usputna tema.

Da li oznaka „lovište“ znači da ne smemo da planinarimo?

Ne. Sama oznaka lovišta govori da se nalazimo na području obuhvaćenom sistemom gazdovanja divljači, ali ne znači da se na tom mestu upravo odvija lov ili da je svako kretanje drugih ljudi zabranjeno.

Ipak, treba razlikovati opšte postojanje lovišta od konkretnih obeležja koja upozoravaju da je lov u toku, da je određena zona privremeno ograničena ili da postoji posebna opasnost. Takva upozorenja ne treba ignorisati samo zato što je naša ruta prethodno bila isplanirana.

Takođe, ne treba automatski pretpostaviti da u svim zaštićenim područjima nema lovnih aktivnosti. Srbija ima lovišta posebne namene, a pojedine vrste gazdovanja divljači postoje i u određenim zaštićenim područjima, u skladu sa propisanim režimima.

Zato je konkretna informacija o terenu mnogo korisnija od pretpostavke zasnovane samo na tome kako se područje zove.

Kako da se pripremimo za planinarenje tokom lovne sezone?

Prvo treba proveriti da li planirana trasa prolazi kroz lovište i da li se na tom području mogu očekivati lovne aktivnosti. Lokalna lovačka udruženja, korisnici lovišta, upravljači zaštićenih područja i organizatori tura mogu biti izvori informacija, naročito kada planiramo odlazak tokom vikenda ili u periodu intenzivnijih lovnih aktivnosti.

Posebno bih skrenula pažnju na nedeljne ture tokom jeseni i zime. Upravo tada se u mnogim lovištima organizuju grupni lovovi, a planinari često nisu upoznati sa njihovim rasporedom. Ako je moguće, korisno je unapred proveriti da li je za taj dan najavljen lov na delu područja kojim planiramo da prođemo, umesto da se oslanjamo samo na opštu informaciju o otvorenoj lovnoj sezoni.

Ovo važi i za organizovane ture sa vodičem. Ne očekujem da svaki učesnik pojedinačno kontaktira korisnika lovišta, ali smatram da je potpuno opravdano pitati organizatora da li je provereno postoje li aktivnosti koje mogu uticati na bezbednost grupe.

Druga jednostavna mera jeste da budemo lako uočljivi. Upadljiva odeća, kapa, prsluk ili navlaka za ranac mogu pomoći da nas drugi ljudi lakše primete u šumi. Posebno je korisno izbegavati da se na područjima na kojima očekujemo lov potpuno stopimo sa okolinom maskirnom odećom. To nije dobro za našu bezbednost ni iz drugih razloga.

Ako vodimo psa, i on treba da bude pod kontrolom, po mogućstvu na povocu, a vidljiva oznaka može biti dodatna prednost.

Ipak, ovo želim posebno da naglasim: upadljiva odeća nije garancija bezbednosti, niti je na planinaru odgovornost da spreči neodgovorno pucanje. Ona je samo razumna dodatna mera predostrožnosti.

Šta ako na stazi čujemo pucnje ili sretnemo lovce?

Najpre ne treba paničiti, ali ni nastavljati kao da se ništa nije dogodilo.

Zvuk se na planinskom terenu može odbijati od padina, pa pravac iz kojeg čujemo pucanj ne mora pouzdano da pokazuje mesto sa kojeg je ispaljen. Zato nema mnogo smisla pokušavati da sami pronađemo izvor pucnjave.

Ako posumnjamo da se lov odvija u neposrednoj blizini, najbolje je da zastanemo na bezbednom mestu, okupimo grupu i procenimo mogućnost povratka ili promene rute. Kada je to bezbedno, možemo se jasno oglasiti ljudskim glasom kako bi drugi znali da se u blizini nalaze ljudi ili prosto duvanjem u pištaljku kako bismo obavestili lovce o svom prisustvu. Moram priznati da lovci ne vole pištaljke jer plaše divlje životinje i time se otežava njihov pronalazak pa i sam lov, ali život i bezbednost moraju biti i ostati prioritet iznad svega.

Ako sretnemo lovce, možemo mirno pitati da li se na našoj trasi odvija lov i gde je bezbedno nastaviti. To ne znači da treba da ulazimo u raspravu o opravdanosti lova dok neko drži oružje, niti da prilazimo ljudima koji se nalaze na položajima za odstrel.

Ako lov traje upravo tamo gde želimo da prođemo, bolje je promeniti plan nego pokušavati da se provlačimo kroz područje na kojem se puca. Posebno ne treba skretati nasumično kroz gusto rastinje ili van poznate staze u pokušaju da zaobiđemo lovce.

U slučaju neposredne opasnosti, pretnji ili sumnje da neko nebezbedno koristi oružje, treba se udaljiti na bezbedno mesto i obavestiti policiju.

Ne bih se u takvoj situaciji vodila pitanjem ko ima veće pravo da bude na određenom mestu. Pravo na bezbednost je važno, ali neposredna opasnost nije trenutak za dokazivanje principa.

Šta ako posumnjamo na krivolov?

Ako se nađemo u situaciji koja izaziva sumnju na nezakonit lov, nije naš zadatak da nekoga zaustavljamo, legitimišemo ili pokušavamo da mu oduzmemo oružje. To bi moglo dodatno ugroziti našu bezbednost.

Ono što možemo da uradimo jeste da, bez izlaganja opasnosti, zapamtimo ili zabeležimo korisne informacije: približnu lokaciju, vreme, broj osoba, opis događaja, eventualno vozilo i druge okolnosti koje mogu pomoći nadležnima da provere prijavu.

Sumnju na krivolov možemo prijaviti policiji, nadležnoj lovnoj inspekciji ili drugim nadležnim službama, a korisnik lovišta i lovočuvarska služba takođe mogu biti važni za proveru konkretnih okolnosti. Kada je u pitanju ugrožavanje ptica, korisne informacije i smernice za prijavljivanje objavljuje i Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije.

Važno je da ne pokušavamo sami da utvrdimo krivicu na osnovu jednog opažanja. Ali isto tako ne treba odustati od prijave samo zato što nismo potpuno sigurni šta smo videli.

Nadležne institucije postoje upravo zato da provere sumnjive okolnosti.

A šta ako naiđemo na lovačke pse?

Prisustvo lovačkih pasa ne znači automatski da je u blizini opasnost, ali jeste razlog da obratimo pažnju na okolnosti i moguće odvijanje lova.

Lovački psi imaju različite zadatke. Neki služe za pronalaženje ili praćenje divljači, drugi za njeno podizanje ili donošenje. Zbog toga se mogu kretati dalje od vlasnika i pojaviti se na stazi pre nego što uopšte vidimo lovce.

Nepoznatom psu ne treba prilaziti, dozivati ga, hraniti niti pokušavati da ga uhvatimo. Ako imamo sopstvenog psa, treba da ga držimo pod kontrolom. Ukoliko nam nepoznat pas priđe, ne treba naglo trčati ili provocirati životinju, već ostati smiren i udaljiti se kada je bezbedno.

O razlikama između lovačkih pasa i pasa čuvara stoke, njihovom ponašanju i pravilnom reagovanju pri susretu na terenu vredi govoriti posebno, jer je to još jedna važna oblast bezbednosti planinara.

Priroda nije rezervisana samo za nas, ali nije ni samo lovište

Mislim da je ovo mesto na kojem se pitanje lova, bezbednosti i zaštite prirode konačno susreće.

Planinari ne mogu da očekuju da su jedini ljudi koji koriste šume, livade, reke i planinske puteve. Na istom prostoru žive i rade meštani, kreću se šumari, stočari, lovci i drugi posetioci. Svaka od tih aktivnosti ima svoje potrebe i potencijalne uticaje na okolinu.

Ali postoji jedna važna razlika između susreta sa drugim šetačem i susreta sa aktivnošću koja uključuje vatreno oružje. Rizici nisu isti, pa zato ni odgovornost ne može biti ista.

Ne želim da romantizujem lov kao nekakvu prirodnu i neupitnu tradiciju. Ne mislim da je dovoljno reći da su ljudi oduvek lovili, pa da time prestane svaka rasprava o tome treba li to da rade i danas. Još manje prihvatam da se svaka vrsta lova može opravdati pričom o očuvanju prirodne ravnoteže, bez konkretnih podataka o njenoj potrebi i posledicama.

Volela bih da mnogo više govorimo o obnovi staništa, zaštiti prirodnih predatora, smanjenju ljudskog pritiska na divlje vrste i očuvanju prostora u kojima životinje mogu da žive bez stalnog uznemiravanja. Smatram da bi cilj upravljanja prirodom trebalo da bude što manje nepotrebnog ljudskog zadiranja u njene procese, a ne stvaranje potrebe za neprekidnim upravljanjem svakom populacijom.

Istovremeno, želim da ljudi koji planinare znaju svoja prava, razumeju stvarne rizike i umeju da prepoznaju situacije u kojima je razumno promeniti plan ili obavestiti nadležne.

Zbog toga ne mislim da treba odustajati od jesenjeg planinarenja iz straha od lovaca, ali ne mislim ni da možemo zanemariti činjenicu da se lov odvija na područjima koja koristimo za rekreaciju i boravak u prirodi.

Odgovorno planinarenje ne znači samo poznavanje staze kojom hodamo, već i razumevanje prostora kroz koji ona prolazi.

A odgovoran odnos prema tom prostoru morao bi da podrazumeva i nešto više od poštovanja propisa: razumevanje da priroda nije samo resurs koji koristimo, već dom živih bića koja nemaju mogućnost da odlučuju o pravilima koja im mi namećemo.

I zato, kada govorimo o lovnoj sezoni, ne bih volela da jedino pitanje bude kako planinar da izbegne oružje.

Volela bih da se zapitamo i koliko zaista činimo da takve opasnosti, za ljude i za divlje životinje, uopšte budu što ređe.