PLANINA SE NE OSVAJA

Postoje reči koje toliko dugo koristimo da vremenom prestanemo da razmišljamo o njihovom značenju. U planinarenju je jedna od njih svakako reč osvajanje.

Osvojiti vrh. Osvojiti planinu. Pobediti uspon. Uspešno završiti turu.

Na prvi pogled, u tim izrazima nema ničeg neobičnog. Oni su deo jezika sporta, avanture i ljudske potrebe da postavimo cilj, krenemo prema njemu i jednog dana kažemo da smo uspeli. Čovek je oduvek želeo da vidi šta se nalazi iza sledećeg brda, preko mora, na drugoj strani kontinenta ili iznad granice za koju se verovalo da je nedostižna. Veliki deo ljudske istorije nastao je upravo iz te potrebe da idemo dalje.

Ipak, planina nije protivnik.

Ona ne zna da smo došli. Ne zna koliko smo dugo trenirali, koliko smo novca potrošili na opremu, koliko kilometara prešli da bismo stigli do početka staze niti koliko nam je važno da tog dana stanemo na vrh. Ne zna da smo prijateljima rekli gde idemo, da smo najavili uspon na društvenim mrežama ili da smo možda godinama čekali upravo taj trenutak.

Planina postoji potpuno nezavisno od naših namera.

I možda upravo tu počinje jedna od najvažnijih lekcija planinarenja.

Kada cilj prestane da bude samo cilj

Želja da se stigne do vrha sama po sebi nije problem. Naprotiv, cilj nam daje pravac, motivaciju i razlog da nastavimo onda kada postane teško. Problem nastaje onda kada cilj prestane da bude deo iskustva i postane jedino merilo njegove vrednosti.

Tada se nešto u našem načinu razmišljanja menja.

Više ne posmatramo planinu kao prostor kroz koji prolazimo, već kao zadatak koji moramo da završimo. Ne slušamo više jednako pažljivo sopstveno telo, ne posmatramo promenu vremena istim očima i teže prihvatamo informacije koje se ne uklapaju u ono što smo zamislili. Svaki pređeni kilometar postaje argument da nastavimo, svaki sat uložen u uspon razlog da ne odustanemo, a blizina vrha počinje da ima neobičnu moć nad našim odlukama.

Psihologija dobro poznaje ovakve obrasce. Kada čovek uloži mnogo vremena, energije, novca ili emocija u neki cilj, postaje mu teže da od njega odustane čak i onda kada se okolnosti promene. Umesto da odluku donosimo samo na osnovu onoga što se događa sada, na nju počinje da utiče sve što smo već uložili.

Prešli smo toliki put.

Ustali smo u četiri ujutru.

Platili smo putovanje.

Ovo nam je možda jedina prilika.

Vrh je još samo malo dalje.

Svaka od tih rečenica može biti istinita, ali nijedna ne menja stvarne uslove na planini.

U tome se krije jedna od najvećih opasnosti posmatranja planinarenja isključivo kao sportskog podviga. Kada je jedini prihvatljiv ishod vrh, svaka odluka koja nas od njega udaljava počinje da liči na poraz. Povratak se tada ne doživljava kao procena, već kao neuspeh. Usporavanje postaje slabost. Promena plana izgleda kao odustajanje.

A planina upravo tada od nas često traži suprotno: da budemo dovoljno prisutni da promenimo odluku.

Vrh može da suzi pogled

Kada smo snažno usmereni ka jednom cilju, pažnja prirodno počinje da se sužava. To je korisna ljudska sposobnost. Bez nje bismo teško završavali složene zadatke, istrajavali u učenju, trenirali godinama ili podnosili napor koji zahteva dugoročni rezultat.

Ali ono što nam u kontrolisanim uslovima pomaže, u promenljivom prirodnom okruženju može postati problem.

Planina nije stadion. Nema potpuno predvidive uslove, jasno odvojenu stazu od ostatka sveta niti garanciju da će ono što je važilo na početku ture važiti nekoliko sati kasnije. Vreme se menja. Teren se menja. Vidljivost se menja. Grupa se menja. Naše telo se menja tokom samog kretanja.

Zbog toga dobar planinar ne prati samo cilj. On neprestano prati i sve ono što se događa između njega i cilja.

Upravo je to jedna od velikih razlika između kretanja kroz prirodu i sportskog rezultata. Na planini nije dovoljno biti snažan, uporan i motivisan. Ponekad je mnogo važnije primetiti da se situacija promenila pre nego što nas ta promena primora da reagujemo.

Čovek koji mora da stigne do vrha može početi da vidi samo vrh.

Čovek koji je došao da prođe kroz planinu pokušava da vidi sve.

Ego ne mora da bude glasan da bi bio opasan

Kada govorimo o egu u planinarenju, lako je zamisliti nekoga ko se hvali, precenjuje svoje sposobnosti ili želi da impresionira druge. Međutim, ego mnogo češće deluje tiho.

Može se pojaviti kao nelagodnost pred mišlju da ćemo morati da kažemo da nismo stigli. Kao potreba da opravdamo opremu koju smo kupili, trening koji smo uložili ili sliku koju smo stvorili o sebi. Kao poređenje sa ljudima koji su istu stazu već prošli. Kao pitanje koje sebi možda nikada ne izgovorimo naglas: Ako su oni mogli, zašto ne mogu ja?

Tu planina lako postaje pozornica na kojoj pokušavamo nešto da dokažemo.

Nekada drugima.

Nekada sebi.

Društvene mreže su tom obrascu dale novu dimenziju. Vidimo vrhove, ali retko vidimo sve odluke koje su prethodile fotografiji. Vidimo uspešne uspone, dok neuspele pokušaje, promene plana i povratke uglavnom ne vidimo. Vremenom se može stvoriti utisak da se u planinu ide da bi se nešto završilo, zabeležilo i pokazalo.

Ali priroda ne poznaje našu publiku.

Ne zanima je ko nas prati, šta smo najavili niti kako ćemo objasniti povratak.

I možda je upravo zbog toga toliko vredna.

Na planini čovek pre ili kasnije ostaje sam sa stvarnim stanjem stvari. Sa sopstvenom kondicijom, znanjem, strahom, procenom i sposobnošću da prihvati ono što tog dana jeste, a ne ono što bi želeo da bude.

Odustajanje nije suprotnost uspehu

Jedna od najvažnijih stvari koje čovek mora da nauči u planinarenju jeste da povratak nije isto što i poraz.

Ponekad je to najzrelija odluka koju ćemo tog dana doneti.

To ne znači da treba odustati čim postane teško. Planinarenje nas upravo zato toliko i menja što nas uči da razlikujemo neprijatnost od stvarne opasnosti, umor od iscrpljenosti, strah od upozorenja i trenutnu sumnju od razloga za promenu plana. Ta sposobnost ne dolazi preko noći. Gradi se znanjem, iskustvom i vremenom provedenim u prirodi.

Ali postoji ogromna razlika između istrajnosti i tvrdoglavosti.

Istrajnost posmatra stvarnost i nastavlja kada proceni da može.

Tvrdoglavost nastavlja zato što ne prihvata drugačiji ishod.

Upravo zato vrh ne može biti jedino merilo uspešne ture. Možemo stići do vrha i doneti niz loših odluka. Možemo se vratiti pre njega i pokazati znanje, odgovornost i izuzetno dobru procenu.

Spolja će prva priča možda izgledati uspešnije.

Planina bi, kada bi mogla da govori, možda izabrala drugu.

Šta onda zapravo tražimo na planini?

Čovek se na planinu može popeti iz mnogo razloga. Zbog sporta, izazova, tišine, društva, radoznalosti, potrebe da pomeri sopstvene granice ili jednostavno zato što voli da hoda.

Nijedan od tih razloga ne mora biti pogrešan.

Ali kada planinu svedemo samo na rezultat, propuštamo veliki deo onoga što nam ona daje.

Propuštamo promene koje se događaju tokom puta. Način na koji reagujemo kada smo umorni. Ono što se dogodi kada plan više ne funkcioniše. Kako razgovaramo sa sobom kada zaostajemo. Kako se ponašamo prema drugima kada smo pod pritiskom. Da li umemo da tražimo pomoć. Da li umemo da kažemo da ne možemo. Da li možemo da podnesemo da neko drugi bude brži, snažniji ili iskusniji od nas, a da zbog toga naše iskustvo ne izgubi vrednost.

Planina je neobično precizno ogledalo.

Ne zato što u njoj postajemo neka druga, „bolja“ verzija sebe, već zato što mnogo toga što u svakodnevnom životu možemo da prikrijemo tamo postaje vidljivije. Način na koji donosimo odluke, podnosimo neizvesnost, reagujemo na nelagodnost i prihvatamo sopstvene granice često se jasnije pokaže kada nestane uobičajena udobnost.

Zato planinarenje može biti sport, ali je teško da ostane samo sport.

Pre ili kasnije, put počne da vodi i prema unutra.

Na planinu sam krenula da osvojim vrh

I ja sam nekada na planinu krenula da osvojim vrh.

Verovatno kao i mnogi ljudi, gledala sam prema gore i mislila da se suština nalazi tamo. Da postoji tačka do koje treba stići, trenutak u kom mogu da stanem, pogledam iza sebe i kažem: uspela sam.

Nisam tada znala da će se dogoditi upravo suprotno.

Nisam ja osvojila planinu.

Planina je osvojila mene.

Ne jednim velikim trenutkom i ne jednim posebnim vrhom, već polako, kroz sve ono što se događalo između polaska i povratka. Kroz puteve koje sam završila i one koje nisam. Kroz dane kada sam mogla više nego što sam mislila i dane kada sam morala da prihvatim da ne mogu ono što sam zamislila. Kroz tišinu, umor, strah, radoznalost i ono neobično osećanje da svaki put kada nešto naučim, shvatim koliko još toga ne znam.

Vremenom sam počela da razumem da se ništa zaista ne završava na vrhu.

Do njega stignemo, zadržimo se neko vreme i onda moramo dalje.

Silazimo.

Vraćamo se.

Menjamo se.

A onda se jednog dana pred nama pojavi neka druga planina.

Možda je upravo zato ideja o osvajanju počela da mi smeta. Jer podrazumeva da je nešto završeno, savladano i ostavljeno iza nas. A moje iskustvo sa planinom bilo je potpuno drugačije. Što sam više vremena provodila u njoj, sve sam manje imala osećaj da nešto završavam i sve više da učim kako da putujem.

Kroz prirodu.

Kroz život.

Kroz sebe.

Planina me je naučila da ne postoji jedan vrh posle kojeg smo konačno stigli. Uvek postoji silazak, novi početak, drugačiji teren i nešto što još ne razumemo. Možda je tako i sa životom. Toliko vremena provedemo pokušavajući da završimo školu, izgradimo karijeru, stvorimo porodicu, ostvarimo cilj i konačno stignemo do neke zamišljene tačke na kojoj ćemo moći da kažemo da smo uspeli, a onda shvatimo da se iza svakog vrha put samo nastavlja.

Zato danas ne mislim da planinu treba osvojiti.

Treba joj prići sa poštovanjem i dovoljno radoznalosti da ne gledamo samo prema njenom vrhu. Treba dozvoliti da nas promeni ono što se događa usput, jer se možda upravo tamo nalazi ono zbog čega smo uopšte krenuli.

A ako tek ulazite u svet planinarenja, volela bih da na svoju prvu turu ne krenete sa pitanjem da li ćete osvojiti vrh.

Krenite pripremljeni. Naučite ono što treba da znate. Posmatrajte teren, ljude oko sebe i sopstvene reakcije. Dozvolite sebi da promenite plan i da se vratite kada za to postoji razlog.

Vrh će biti tamo i drugi put.

Ali osoba koja se sa planine vrati možda više neće biti sasvim ista osoba koja je tog jutra krenula.

Aleksandra Polak
Guru za avanturu