Tempo najsporijeg člana: pravilo koje više ne funkcioniše?

Postoji jedna rečenica koju će gotovo svaki planinar čuti pre nego što napravi prvi korak na organizovanoj turi, a to je da se „grupa kreće tempom najsporijeg člana“. Sigurna sam da ste je čuli mnogo puta, toliko puta da je vremenom verovatno postala još jedna planinarska floskula na koju ljudi klimnu glavom, neko se našali da će baš on biti taj najsporiji, proveri da li mu je ranac dobro zategnut i nastavi dalje, ne razmišljajući previše o tome šta ta rečenica zapravo znači, niti kako bi u praksi trebalo da izgleda grupa koja se zaista kreće u skladu sa njom.

I ja sam je godinama slušala na isti način, sve dok nisam počela da primećujem da se na stazi vrlo često dešava nešto sasvim drugo. Kolona krene zajedno, a onda se već posle prvih ozbiljnijih uspona polako rastegne; oni koji planinare dugo i prirodno imaju brži ritam odu napred, ne nužno zato što žele da se odvoje ili bilo šta dokazuju, već zato što ih previše spor korak zamara na drugačiji način, dok oni kojima je teško ostaju pozadi, pokušavaju da ne pokažu koliko se muče i troše poslednju snagu ne bi li održali razmak koji je odavno postao prevelik. Kada poslednji konačno stignu na vrh, prvi su već sedeli, jeli, fotografisali se i počeli da gledaju na sat, pa oni kojima je odmor zapravo najpotrebniji dobiju nekoliko minuta da popiju vodu, naprave fotografiju kao dokaz da su stigli i ponovo stave ranac na leđa, jer se grupa već sprema za silazak.

I onda se zapitam: da li se grupa zaista kretala tempom najsporijeg člana ili smo samo izgovorili pravilo koje više niko nije mogao da sprovede?

Važno je odmah reći da tempo grupe ne određuje najsporiji učesnik, barem ne u bukvalnom smislu u kojem se to često razume. Tempo određuje vodič, jer njegova odgovornost nije da samo jednu osobu dovede do vrha, već da proceni ritam u kojem čitava grupa može da se kreće dovoljno bezbedno, da se uklopi u vreme predviđeno za turu, uslove na terenu, prognozu, dužinu dana i sve ono što se tokom jednog planinarskog dana menja. Ako bi se dvadeset ljudi zaista kretalo brzinom osobe koja u tom trenutku jedva pravi sledeći korak, vrlo brzo bi se pojavio drugi problem: oni spremniji izgubili bi prirodan ritam, počeli da se hlade tokom čestih i predugih pauza, postali nervozni i pokušali da odlaze napred, a cela grupa bi se još više razdvojila. Pravilo o tempu najsporijeg zato ne znači da jedan član bira brzinu za sve ostale, već da grupa ne sme da ostavi onoga kome je najteže da sam preživljava pozadi, dok ostatak nastavlja kao da on više nije deo iste ture.

To je, međutim, mnogo lakše izgovoriti nego ostvariti.

Ono što me je posebno nateralo da o svemu ovome razmišljam jeste činjenica da sam gotovo iste obrasce počela da primećujem i na turama koje organizujem kroz Guru za avanturu, iako su one namerno male, prilagođene ljudima sa različitim iskustvom i organizovane tako da na najviše petnaest učesnika postoje dve osobe koje vode grupu. Ture koje biram nisu napravljene da bilo koga testiraju do granice izdržljivosti; naprotiv, uglavnom biram lakše staze upravo zato da ljudi mogu da uče, upoznaju prirodu, postavljaju pitanja i sa planine odu sa osećajem da žele ponovo da se vrate. Pa ipak, čak i u takvim uslovima, kada je grupa mala, tura laka i organizacija unapred dobro promišljena, postane očigledno koliko je teško pronaći ritam koji će uvek odgovarati svima, pogotovo kada imate mešovitu grupu.

Na isto mesto dolaze ljudi potpuno različitih profila. Neko planinari godinama i lako prelazi uspone koji drugome izgledaju kao zid, neko redovno trenira, ali nikada nije hodao nekoliko sati po neravnom terenu, neko prvi put nosi ranac, a neko je pažljivo pročitao svaku poruku o opremi i pripremio se kao da ide na ekspediciju. Problem, dakle, nije samo u tome što je neko „spor“, već u tome što se u jednoj grupi susreću različita tela, različita iskustva, različita očekivanja i potpuno različite predstave o tome šta znači laka planinarska tura bez obzira na to koliko razgovora povedem sa ljudima u vezi opreme, očekivanja i iskustva.

U početku sam i sama pravila izuzetke, da ćemo nekako prilagoditi tempo i da nema razloga nekoga odbiti samo zato što nema baš svu opremu koju sam tražila ili zato što iz razgovora procenim da mu je možda ipak potreban lakši početak. A upravo su me te lake ture naučile da težina planine vrlo često nije ono što napravi problem. Ljudi počnu da posustaju jer nisu poslušali savet o obući, poneli su premalo vode, obukli nešto što ih žulja ili hladi, došli sa idejom da je planinarenje samo malo duža šetnja i da će se sve ostalo rešiti usput. Tada staza koja je zaista laka odjednom postaje teška, grupa počinje da menja ritam, vodiči sve više pažnje usmeravaju na jednu ili dve osobe, a ono što je trebalo da bude zajedničko iskustvo polako se pretvara u pokušaj da svi stignu do kraja bez većeg problema.

Zato sam vremenom prestala da pravim određene izuzetke. Ne zato što ne želim nekoga da povedem, ne zato što mislim da određeni ljudi ne pripadaju planini i svakako ne zato što želim da planinarenje pretvorim u zatvoren krug onih koji već sve znaju. Upravo suprotno. Želim da ljudi dođu, nauče, pokušaju i shvate da mogu mnogo više nego što su mislili, ali moja dobra namera ne može da bude važnija od bezbednosti grupe niti od činjenice da neko možda još nije spreman baš za tu turu, baš tog dana i baš u tim uslovima. Kada kažem da određena tura nije za nekoga, ne govorim da ta osoba nikada neće moći da je pređe; govorim samo da nije dovoljno želeti nešto da bi to automatski bilo dobra odluka.

I tu se ponovo vraćam na pravilo sa početka. Ako je meni, sa petnaest ljudi, dve osobe koje vode grupu, pažljivo izabranom lakom stazom i unapred poslatim jasnim smernicama, ponekad izazov da zadržim ritam u kojem će svi moći da hodaju bezbedno i da pritom zaista uživaju, kako i zašto jedan vodič vodi trideset ili četrdeset ljudi na planinu?

Šta tačno očekujemo da se tada dogodi?

Da jedan čovek istovremeno bude na čelu kolone, prati markacije i teren, razmišlja o vremenu i planiranom povratku, zna kako se oseća osoba u sredini grupe, primeti da neko poslednjih dvadeset minuta ćuti jer mu nije dobro, bude uz poslednjeg učesnika i ujedno spreči najbrže da se toliko udalje da više ni ne vide ostatak kolone? Koliko god vodič bio iskusan, obučen i odgovoran, postoje stvari koje nisu pitanje njegove stručnosti, već fizičke mogućnosti da bude prisutan tamo gde je potreban. Jedan čovek jednostavno ne može biti na nekoliko mesta u isto vreme, pa kada pristane da povede grupu čiji broj prevazilazi ono što realno može da prati, odgovornost više ne može da se sakrije iza rečenice da se grupa kreće tempom najsporijeg člana.

Tu su se, po mom mišljenju, izgubili kriterijumi.

Ne zato što je planinarenje postalo popularno, jer popularnost sama po sebi nije problem, već zato što smo počeli da prihvatamo da je sasvim normalno okupiti veliki broj ljudi, staviti jednog vodiča na čelo kolone i očekivati da jedna planinarska floskula izgovorena pre polaska rešava sve ono što će se na stazi dogoditi. A ne rešava. Ne može da reši ni broj ljudi, ni njihove razlike, ni lošu opremu, ni pogrešno izabranu turu, ni činjenicu da je neko došao potpuno nespreman, uveren da će sama prisutnost vodiča nadoknaditi sve ono o čemu nije želeo da razmišlja pre nego što je krenuo.

I upravo tu odgovornost više ne pripada samo jednoj strani. Vodič jeste odgovoran kada prihvati da vodi grupu koju ne može realno da isprati, organizator je odgovoran kada broj ljudi postane važniji od kvaliteta i bezbednosti ture, ali je odgovoran i svaki učesnik koji se prijavi ne znajući gotovo ništa o turi, sopstvenim mogućnostima ili opremi koja se od njega traži, a zatim očekuje da će se čitav sistem prilagoditi njegovoj odluci da dođe nespreman. I upravo o tome između ostalog govorim i u priručniku "Prva planinarska tura".

Jer planinarska grupa nije mesto na kojem neko drugi preuzima našu odgovornost.

Ona je mesto na kojem naša odgovornost prvi put prestaje da se tiče samo nas.