Zašto danas toliko ljudi traži prirodu?

Nikada u istoriji čovečanstva nismo imali više udobnosti. Živimo u domovima koji nas štite od hladnoće i vrućine, krećemo se brže nego bilo koja generacija pre nas, informacije su nam dostupne za svega nekoliko sekundi, a gotovo svaki problem može se rešiti pritiskom na nekoliko tastera. Ipak, uprkos svemu tome, čini se da nikada više ljudi nije osećalo potrebu da pobegne u prirodu.

Planinske staze su sve posećenije. Kampovanje ponovo postaje popularno. Ljudi tragaju za mestima bez signala, bez buke i bez ekrana. Mnogi odlaze u šumu ili na planinu u potrazi za mirom, često ne umejući tačno da objasne šta ih tamo toliko privlači. Kažu da im prija vazduh, tišina ili pogled. I sve je to tačno. Ali mislim da postoji nešto mnogo dublje od toga.

Jedna od stvari koju često primećujem kod ljudi koji prvi put provedu noć u šatoru jeste osećaj nelagode kada padne mrak. Tokom dana priroda deluje pitomo i poznato. Međutim, kada sunce zađe, a svetla gradova ostanu daleko iza nas, šuma kao da odjednom oživi. Čuju se zvuci koje ranije nismo primećivali. Šuštanje lišća, pucketanje grančica, huk vetra među krošnjama, udaljeno oglašavanje životinja. Mnogi tada kažu da ih je iznenadilo koliko je šuma glasna.

Ali šuma nije postala glasnija.

Mi smo postali tiši.

Godinama živimo okruženi neprekidnom bukom koju više ni ne registrujemo. Saobraćaj, telefoni, televizori, reklame, notifikacije i razgovori postali su toliko uobičajen deo naše svakodnevice da smo prestali da primećujemo koliko pažnje nam oduzimaju. Kada se od svega toga udaljimo, naša čula počinju ponovo da rade onako kako su oduvek bila namenjena da rade.

Tek tada otkrivamo koliko dobro čujemo. Koliko daleko možemo da vidimo kada se oči prilagode mraku. Koliko brzo primećujemo promene u okruženju. Koliko snažno osećamo atmosferu prostora u kome se nalazimo. I koliko je intuicija, koju često potiskujemo i ignorišemo, zapravo precizan alat kada joj damo priliku da se oglasi.

To nisu nove sposobnosti koje smo stekli u prirodi.

To su stare sposobnosti kojih smo se setili.

Hiljadama godina čovek nije bio posetilac prirode. Nije odlazio u nju vikendom, niti je planirao povratak kući za nekoliko dana. Bio je njen deo. Posmatrao je oblake kako bi procenio vreme. Slušao je vetar. Prepoznavao tragove životinja. Razumeo je ritam dana i noći. Njegov opstanak zavisio je od sposobnosti da vidi, čuje i oseti svet oko sebe.

Danas živimo drugačije. Napredak nam je doneo sigurnost, udobnost i mogućnosti koje naši preci nisu mogli ni da zamisle. Ali zajedno sa tim udaljili smo se od mnogih stvari koje su nekada bile sastavni deo ljudskog iskustva. Možda upravo zato toliko ljudi oseća potrebu da se vrati prirodi. Ne zato što želi da pobegne od života, već zato što želi da se ponovo poveže sa delom sebe koji je vremenom ostao uspavan.

Kada provedemo nekoliko dana u prirodi, ne upoznajemo samo planinu, šumu ili reku. Upoznajemo i sebe. Podsećamo se da smo sposobniji nego što mislimo. Da možemo da budemo prisutni bez stalne zabave. Da možemo da sedimo u tišini. Da možemo da slušamo. Da možemo da posmatramo.

Možda upravo zato toliko ljudi govori da se u prirodi oseća kao kod kuće.

Ne zato što je priroda novo mesto koje su otkrili.

Već zato što ih podseća na nešto što su oduvek bili.

I možda je upravo u tome njena najveća vrednost. Ne u tome što nam pokazuje novi svet, već u tome što nas vraća starom. Onom koji smo, negde usput, zaboravili.

Jer ponekad najvažnije putovanje nije ono koje nas odvede daleko od kuće.

Ponekad je to putovanje koje nas vrati nama samima.

Aleksandra
Guru za avanturu