Zašto se planinarska grupa razvlači čak i kada su svi u dobroj kondiciji?

Jedna od zanimljivijih pojava u grupnom planinarenju jeste to što se razlike među učesnicima često ne vide na početku ture. Grupa kreće zajedno, razgovor teče bez prekida, koraci su usklađeni i niko ne pokazuje znake naročitog napora. A onda dolazi prvi duži uspon. Razgovori postaju kraći, disanje pojedinih učesnika ubrzava se, neko počinje da zastaje, dok drugi gotovo neprimetno nastavljaju istom brzinom.

Posle nekog vremena, grupa koja je krenula zajedno više se ne kreće kao celina.

Najjednostavnije objašnjenje bilo bi da nisu svi jednako kondiciono spremni. Međutim, takav zaključak zanemaruje čitav niz fizioloških, biomehaničkih i psiholoških faktora koji određuju kako se čovek kreće po planinskom terenu.

Da bismo razumeli zašto se planinarska grupa razvlači, prvo moramo da razumemo jednu važnu činjenicu: ista brzina kretanja ne predstavlja jednako opterećenje za sve učesnike.

Fiziološka cena jednog koraka

Kretanje po planinskom terenu zahteva energiju, ali količina energije potrebna za savladavanje određene deonice zavisi od mnogo više faktora nego što su njena dužina i visinska razlika.

Na energetsku potrošnju utiču brzina hoda, nagib podloge, telesna masa, teret koji nosimo i način na koji se telo prilagođava kretanju.

Kada hodamo uzbrdo, mišići moraju da obave dodatni rad kako bi podigli telo protiv sile gravitacije. Međutim, ni dva uspona sa istom ukupnom visinskom razlikom ne moraju imati jednaku energetsku cenu. Raspored nagiba i promene strmine takođe utiču na opterećenje.

Zbog toga osoba koja bez teškoća održava određenu brzinu na ravnom može znatno usporiti na usponu, dok drugi učesnik nastavlja gotovo nepromenjenim ritmom.

Važno je razumeti da to ne govori nužno ko je fizički spremniji u apsolutnom smislu. Govori nam kako se konkretna osoba nosi sa konkretnim zahtevima terena.

Aerobna sposobnost nije isto što i ekonomičnost kretanja

Kondicija je širok pojam. Kada govorimo o izdržljivosti, često mislimo na sposobnost organizma da tokom dužeg vremena obezbeđuje energiju za fizičku aktivnost.

Međutim, pored aerobnog kapaciteta važna je i ekonomičnost hoda — koliko energije osoba troši pri određenoj brzini i pod određenim uslovima.

Dvoje ljudi mogu imati sličnu aerobnu spremnost, ali se razlikovati po tome koliko ih određeni način kretanja košta.

Na to mogu uticati tehnika hoda, karakteristike mišićno-koštanog sistema, naviknutost na određeni nagib i sposobnost prilagođavanja neravnoj podlozi.

Posebno je zanimljivo što planinarenje nije neprekidno hodanje po ravnoj, predvidivoj površini. Korak se stalno menja. Negde je potrebno podići stopalo više, negde skratiti korak, održati ravnotežu ili pažljivije postaviti nogu.

Zato iskustvo na terenu može imati značaj koji se ne vidi kada kondiciju procenjujemo samo na osnovu trčanja, teretane ili drugih aktivnosti.

Zašto isti tempo ne odgovara svima?

Svaki čovek ima određeni raspon brzina i intenziteta kretanja koji mu u datim uslovima odgovara.

Kada planinar samostalno bira tempo, on ga često nesvesno prilagođava disanju, osećaju napora, nagibu i sopstvenoj proceni koliko još može da izdrži.

U grupi se taj proces menja.

Brzinu više ne određuju samo fiziološke potrebe pojedinca. Na nju utiču tempo osobe ispred, očekivanja drugih učesnika, planirano vreme dolaska i želja da se ostane u koloni.

Osoba koja bi samostalno hodala nešto sporije može početi da ubrzava kako bi održala priključak.

Takvo ubrzavanje nije nužno problem ako je kratkotrajno i podnošljivo. Ali ako se stalno ponavlja, može povećati subjektivni napor i otežati održavanje ravnomernog ritma.

Sa druge strane, neko ko se prirodno kreće brže može imati utisak da ga zajednički tempo sputava, iako za grupu upravo taj tempo predstavlja odgovarajuće rešenje.

Zato usklađivanje grupe nije jednostavno pronalaženje prosečne brzine. Ono zahteva razumevanje različitih individualnih mogućnosti.

Kako nastaje razmak?

Zamislimo da se jedan učesnik kreće brzinom od četiri kilometra na sat, a drugi tri kilometra na sat.

Razlika deluje mala — svega jedan kilometar na sat.

Međutim, ako obojica nastave tim brzinama bez zaustavljanja, nakon pola sata razmak između njih iznosiće približno 500 metara.

U stvarnosti, brzina nije konstantna. Planinari zastaju, fotografišu, prelaze prepreke, usporavaju na usponima i ubrzavaju na lakšim deonicama.

Ipak, osnovni princip ostaje isti: male razlike u brzini mogu vremenom stvoriti velike razmake.

Posebno je važno što se razmak ne povećava uvek ravnomerno. Na strmijoj deonici razlika može naglo porasti, a na ravnom delu se smanjiti.

Zbog toga se organizacija grupe ne može oslanjati samo na pretpostavku da će se svi spontano okupiti čim teren postane lakši.

Paradoks planinarske pauze

Jedna od najzanimljivijih situacija događa se kada prednji deo grupe stigne do mesta predviđenog za odmor.

Prvi učesnici sedaju, skidaju rančeve, uzimaju vodu i hranu. Poslednji stižu nekoliko minuta kasnije.

U trenutku kada su se svi okupili, prednji deo grupe već je odmoran i spreman da nastavi.

Poslednji su tek stigli.

Ako grupa odmah krene, nastaje paradoks: ljudi koji su možda ulagali najveći relativni napor dobijaju najmanje vremena za oporavak.

Naravno, nije svaki sporiji planinar ujedno i najumorniji. Ali ako je zaostajanje posledica većeg fizičkog opterećenja, ovakva organizacija pauza može dodatno otežati situaciju.

Zato pauza ne bi trebalo da služi samo okupljanju grupe. Ona mora da ispuni svoju svrhu i za one koji su poslednji stigli.

Psihologija zaostajanja

Planinarenje je fizička aktivnost, ali je istovremeno i društveno iskustvo.

U grupi ljudi ne donose odluke potpuno nezavisno od drugih.

Neko će ubrzati zato što ne želi da bude poslednji. Neko će prikriti umor jer se plaši da će pokvariti doživljaj ostalima. Neko će izbegavati da traži pauzu zato što je grupa već nekoliko puta čekala upravo njega.

Takvo ponašanje ne mora nastati zbog otvorenog pritiska. Ponekad je dovoljno da osoba sama pretpostavi šta drugi očekuju.

Važno je, međutim, ne tumačiti svako zaostajanje kao psihološki problem. Nekada je reč o sasvim prirodnoj razlici u tempu, nekada o trenutnom zamoru, a nekada o zdravstvenoj tegobi.

Zadatak odgovornog vođenja nije da nagađa šta se dešava, već da stvori uslove u kojima učesnici mogu otvoreno da kažu kako se osećaju.

Kada razvlačenje postaje bezbednosni problem?

Razmak među učesnicima nije sam po sebi dokaz da je grupa ugrožena.

Na preglednom, jednostavnom terenu, uz jasnu komunikaciju i dogovorenu organizaciju, određeni razmaci mogu biti podnošljivi.

Problem nastaje kada grupa izgubi mogućnost da pouzdano prati gde se nalaze njeni članovi, kada se učesnici razdvoje na raskrsnicama, kada poslednji nemaju podršku ili kada razlike u tempu počnu da utiču na planirano vreme završetka ture.

Posebno treba obratiti pažnju na situacije u kojima neko uporno pokušava da sustigne ostale, a pri tome sve češće zastaje ili prijavljuje sve veći napor.

Tada pitanje više nije samo koliko brzo grupa može da se kreće.

Pitanje je da li je postojeći način kretanja održiv i bezbedan.

Kako organizovati grupu bez nepotrebnog pritiska?

Priprema počinje pre ture, realnim predstavljanjem njene zahtevnosti i očekivanog tempa.

Tokom kretanja, tempo treba prilagođavati terenu i stvarnim mogućnostima učesnika. Dogovorene tačke okupljanja, jasna komunikacija i praćenje poslednjeg dela grupe mogu pomoći da se razlike u ritmu ne pretvore u gubitak kontakta.

Sporijim učesnicima nekada odgovara položaj bliže prednjem delu kolone, jer se tako tempo lakše prilagođava njihovom kretanju. Međutim, takva organizacija treba da bude dogovorena i nenametljiva, a ne način da se neko javno označi kao najslabiji.

I pauze moraju biti organizovane tako da učesnici zaista imaju priliku da se oporave.

Najvažnije je da se odluke ne zasnivaju samo na tome koliko brzo grupa napreduje, već i na tome kako se ljudi osećaju i kako se njihove mogućnosti menjaju tokom ture.

Za kraj

Dobra kondicija jeste važna za planinarenje, ali nije jedini faktor koji određuje brzinu kretanja.

Na istoj stazi susreću se različita tela, iskustva, navike i načini reagovanja na napor.

Zato ne treba očekivati da će svi planinari spontano pronaći identičan ritam.

Dobra planinarska grupa nije ona u kojoj svi hodaju jednako brzo, već ona u kojoj različite brzine ne postaju razlog za nebezbedno kretanje, pritisak ili međusobno nerazumevanje.

Kada to razumemo, prestajemo da posmatramo zaostajanje samo kao problem pojedinca i počinjemo da razmišljamo o organizaciji grupe kao zajedničkoj odgovornosti.